Kreativno kuvanje na ekološkoj bombi

Kako do straha?

U časovima dokolice ili dok radim neki administrativni posao pustim YT da mi u pozadini priča. Valjda sam navikao da radim u nekoj sveprisutnoj galami. Tako se desilo i da sam naleteo na blok video prezentacija ljudi koji prave svakojake grejače i kuvače od svega što im padne na pamet. Pomalo mi je to kraduckalo pažnju dok nisu počele neke stvari da me više interesuju, neke začuđuju, a neke prosto zabrinjavaju. Tek odgledah kako se greju, kuvaju ili peku ili čak prave razne grejače na plamenu sveća, sagorevanju alkohola (etanola, metanola i izopropanola), sagorevanju otpalog ulja (kuhinjskog, mašinskog), smeše vode i ovih ulja, barbotiranjem dizela kroz vodu, gasifikaciji drveta i slično. Breneri su delovali posebno opasno. Ali su čak i oni bili potpuno bezopasni u poređenju s raznim „domaćinskim“ verzijama pirolizatora plastike u cilju dobijanja "dizela". Zato hajdemo korak po korak kroz ove priče.

U prošlom tekstu sam napisao da me je baš interesovalo da li je moguće kuvati na plamenu sveće. I bilo je raznih komentara na tu temu. Sam nisam postavljao eksperiment, pa dok to ne uradim neću dalje time da se bavim, osim gledanjem genijalnih kombinacija i raznih gluposti od pokušaja. Dakle o svećama će biti priče, ali kada to proverim šta i koliko može u kontrolisanim laboratorijskim uslovima.

Šta me uvek zanima kao hemičara? Pre svega tačnost. Da li je moguće da o sagorevanju raznih otpadnih materijala ili alkohola nema naučnih radova? Nije moguće. Uz malu napomenu da su recimo u Engleskoj alkohol (samo etanol) dozvoljen kao nezagađujuća zagrevajuća materija. Za sve ostale potrebne su dozvole, takse i slično. Naravno da kako sam ranije napomenuo nijedan plamen bez nadzora nije bezopasan, ma kako genijalna konstrukcija uređaja bila. Tako je i opisana opasnost od sagorevanja alkohola (etanola i metanola) do koje dolazi u kućnim uslovima (https://www.ncbi.nlm.nih.gov/pmc/articles/PMC6266291/) Ukratko mnogo ima pacijenata širom sveta koji su postali žrtve vrelog vazduha, vode ili materijala. Ono što je zabrinjavajuće je nepostojanje svesti o opasnosti koju generiše sagorevanje ekoloških goriva. Kao što se do skora moglo čuti da je biodizel bezbedniji od dizela ili da je nuklearna energija potpuno tehnološki bezbedna. Etanol se kod nas češće koristi, mada kod nas nema mnogo kamina i drugih dekorativnih peći koje sagorevaju etanol. 

Čak nema ni kuvanja na plamenu etanola. Pa ipak postoji potreba da se razume opasnost koja postoji. Kao što plamen sveće istovremeno svojom toplotom otapa i zagreva otopljeni parafin ili vosak koji se kapilarno samoubilački penju ka vrhu sveće gde ih plamen proguta, tako se toplota radijacijom i kontaktno prenosi na rezervoar alkohola. Pri tome se formira oblak etanola koji se meša s kiseonikom iz vazduha i ne samo da je zapaljiv, već je i eksplozivan. To je razlog zašto se eksplozije etanola, čak i iz malih rešoa prenose po nekoliko metara i izazovu ozbiljne opekotine. 

(SLIKA JE NAMERNO IZOSTAVLJENA)

Jedna od neverovatnih grešaka koje redovno dovode do nesreće je dolivanje goriva u vreli rezervoar. Plamen alkohola je ionako slabo vidljiv na jakom svetlu. Sve u svemu etanol je bezopasan ako je uređaj ispravan iako se rukuje po uputstvu i ako prostor nije zatvoren. Svaki zatvoreni prostor sprečava mešanje slojeva vazduha i materijala koji gori ili isparava. Opet analogija s plamenom sveće. Kada se pokrene sloj vazduha oko sveće, dolazi do hlađenja zagrejanog parafina i plamen sveće izgubi trenutno na jačini. Uz to, sama cirkulacija smanji količinu parafina oko plamena. Zato se u svetu puno pažnje posvećuje kvalitetnim instalacijama koje postavljaju obučeni ljudi. Za to vreme brojni kamperi, izletnici i ostali mogu potpuno bezbedno da koriste etanolne „grejalice“ ili rešoe, ako u neposrednoj blizini od 50 cm nema zapaljivih materija, naročito rezervi alkohola, benzina ili dizela. Jedna takva je prikazana na donjoj slici. I o njoj će biti više reči, ali u drugom kontekstu.

Život na ivici

E sada sledi po meni najkontroverznija masa za sagorevanje. Mašinsko ulje. Sagorevanje ovog ulja se raširilo ne samo u siromašnim zemljama Afrike i Azije već i u Evropi i Americi. Brojne kuće, lokali, garaže, šupe i ostave, a često i kuće se greju sagorevanjem ovog ulja u konzervama, priručnim gorionicima, petrolejkama i brenerima, zavisno koliko je energije potrebno.

Da se odmah razumemo, nije ekološki problem to što me brine, mada i on postoji. Uglavnom su to sagorevanja, koja čak i da svaka kuća koristi otpalo ulje teško da može da se meri sa pećima u kojima se na Vidikovcu redovno sagoreva plastika. Ili paljenje deponija. Jeste problem, ali ne na globalnom nivou. Ono što jeste problem, koji se multiplicira pirolizom plastike je nastajanje raznih derivata tokom rada motora ili pri pirolitičkom rastvaranju plastike. Mnoga od ovih ulja sadrže brojne štetne hemikalije i zbog toga je njihova upotreba ili zabranjena ili se traži prečišćavanje pre sagorevanja. To znači da jedna profesionalno konstruisana jedinica može savršeno sa sagori sve štetne materije do ugljen-dioksida i vode, a da eventualno nesagorele čestice (one opake) zadrže filteri i prečišćivači. Na kraju krajeva sušenje mesa je izlaganje mesa dimu koji nastaje nepotpunim sagorevanjem drveta. Koliko su dim i hemikalije u njemu protektori od kvarenja, toliko mogu da budu opasni zbog kancerogenih supstancija, zbog čega se savetuje smanjeno konzumiranje ovakvog mesa. Tehnologija je uvela hladan dim bez čestica ili rastvor koji se ubrizgava u meso. Toga na donjem videu nema.

Sada pogledajte video u kome se sagoreva mašinsko ulje u domaćem šporetu i pri tome su svi izloženi izuzetno povišenoj koncentraciji opasnih jedinjenja. Glavni razlog je nepotpuno sagorevanje. Različiti ventilatori doprinose boljem raspršivanju ulja i mešanju sa vazduhom (bolje sagorevanje - plavi plamen), ali efikasnijem raznošenju nesagorelih i plamenom i temperaturom nastalih novih opasnih pirolitičkih proizvoda. Šta je savet? Nedovoljno sagorevanje generiše brojna toksična jedinjenja, pa takav materijal prosledite posebnim službama za njegovu rafinaciju, obradu ili uništavanje. EPA je davne 1985. donela takve regulative, a u Evropi tek u ovo vreme krize energenata počinju da se preispituju pravila i zakoni o tome šta i kako sme da se sagoreva u pećima i grejnim telima. Za ovaj deo skretanja pažnje na opasnost namerno ne dajem reference, jer je to toliko očigledno, da prosto svako može da nađe primere koje sam i ja našao.

Da li se isplati sagorevanje ovog ulja isključivo s  energetskih aspekata? O, da. Da li želite da živite na ivici koja sigurno nije potrebna? Verujem da je odgovor ne. To naravno ne znači da „ljudi“ koji bace isluženo motorno ulje u reku ili park, negde na zemlju rade dobar posao. Naprotiv. Oni koji kuvaju na ovakvom ulju uglavnom truju sebe. Bacači ekoloških bombi truju svoju i tuđu još nerođenu decu. Takav čin mogao bi se smatrati aktom terorizma i zločinom.

 

 

Igra vatre, konzervi i smrzavanja

Ovo je prvi tekst u novoj seriji tekstova koji se tiču specifičnog ugla hemije - kako dobiti upotrebljivu  energiju.  

Energija sve pokreće. Energija omogućava ovakav život kakav znamo.

Energija postaje skupa. Njome se veliki poigravaju, njome nas ucenjuju. Čak i svađaju. Da li je i zašto bolja nuklearna (koja postade zelena) ili solarna? Šta su uopšte zelene energije i da li ih je moguće imati? Da li postoji neki oblik energije koga se plašite? Ne. Odlično. Onda se samo setite kako su se oko litijuma napravile razne gluposti, pa pomislite da ista školovana elita upravlja radioaktivnim sirovinama, elektranama, otpadom. 

Energija bi trebalo da nam donesi blagostanje, ubrzani razvoj, udobnost. Prva energija vatre je omogućila da se ogrejemo, odbranimo od predatora i da ispečemo meso, biljke, skuvamo vodu. Prljava voda prokuvavanjem postaje (uglavnom, setite se litijuma) neškodljiva. Bakterije i viruse možemo da ubijemo kuvanjem vode, metale i mnoge toksine ne možemo. Vodu možemo i da predestilujemo. Energiju možemo dobiti na mnogo načina, ali za sada ostavljam po strani sporne tehnologije, npr. Elonovu novu solarnu tehnologiju, natrijumovu bateriju i slično. Osvrnuću se prvo na onu energiju koja nam je neophodna za kuvanje (pečenje, roštiljanje).   

Bez obzira da li je u pitanju smederevac, indukcioni rešo ili stari električni šporet, kvalitet ručka nije (uglavnom) određen načinom grejanja. Dobro, poneko se ne bi složio sa mnom oko kvaliteta ili bar ukusa piletine, pita, hlebova i torti koje ispeče smederevac u odnosu na današnje rerne od kojih je samo ostao termin - rerna, a zvanično to su odeljci za kuvanje. Ne za pečenje, već za kuvanje.  

Naravno da se navike menjaju. Svako voli brže, lakše i jednostavnije. Ne uvek i bolje. Nekada je prosto nemoguće da izaberete bolje, jer npr. ne možete da koristite vatru na drva ili ugalj usred grada. Ili su odžaci prosto zazidani, jer je komšija na devetom srušio odžak i proširio sobu. Šalu na stranu vatra je proterana iz naših domova u gradu. Ali šta ako...To "šta ako" je pitanje koje se od pandemije često postavlja. Ovih dana prateći i mećavu u Njujorku, primetio sam da postoji jedna grupa ljudi koja ima rešenje za sve. Ne za lagodan život, nego baš za trenutke krize, koje će usloviti nedostatak struje. Naravno da solarni sistem i baterije mogu da pomognu ali pre svega leti. Nuklearna energija ne postoji u džepnom pakovanju, ili u pakovanju koje staje u ranac. A baš o takvim rešenjima biće više reči u narednim tekstovima.

Energija koja se može poneti i aktivirati po potrebi od grejanja do kuvanja (čak i pečenja) su mali dovitljivi, zabavni i često opasni ili veoma opasni uređaji. Jedan od takvih koji je izazvao i par ozbiljnih nesreća je grejač na sveću i zemljanu saksiju (terakotu).

Po brojnim navodima samo jedna ovakva spravica može u sobi od 10 do 14 kvadratnih metara da podigne temperaturu čak za 4 stepena, za samo 2 sata "rada". Može i više ako se ispod saksije stavi više sveća. A još je bolji kao grejno telo u neposrednoj blizini. Mane? Previše ih je kada se koriste u zatvorenom prostoru. Od generisanja ugljen monoksida (zbog čega se savetuje CO monitor s alarmom), do paljenja stana u Engleskoj, jer je konstrukcija bila loša, saksija je pala i parafin se razlio po tepihu i zapalio. Ostaje naravno i zamerka menjanja sveća, jer se kao što se sa slike vidi koriste se kratke sveće. Nikada sveća ne sagori potpuno. Inače bi proizvodi sagorevanja parafina bili ugljen dioksid i voda. Tako dolazimo do paradoksalne situacije da sveća truje i greje, pa je onda savet da se grejete uz odškrinuti prozor, ako već nemate monitore koji će da vas upozore na otrovne gasove. (I to samo dok im traju baterije.) Ignoriše se činjenica da se soba brže hladi od spoljne hladnoće, nego što se greje od sveća.

Da ne bude skretanja s teme, sveće se mogu koristiti i za kuvanje. Kako? Veoma jednostavno i veoma bezbedno, na čistom vazduhu. Čitava serija tekstova koju spremam će se odnositi na ovakve uslove koji su na ovom videu. Dakle ili na terasi koja je otvorena ili u dvorištu. Na izletu? Što da ne.

Kažem supruzi, evo da vidiš kako se čovek snašao da skuva i meso na plamenu sveća (za samo 4 sata), kada nema struje. Sledio je otrežnjujući komentar - ako ne bude struje, neće biti ni mesa. Za ovu misao nismo još spremni. Na svu sreću deo naše tradicije su sušene mesne zagonetke i mezetluci, a za kasnije ostaje da vidimo. Da li je neko probao kuvanje na sveću (sveće)? Voleo bih da podelite takva iskustva, jer treba biti spreman za svaku nedaću.