Nova serija - priča 1
 |
U dugom nizu godina čovek nužno luta i prolazi svakakva iskušenja, nametnute obaveze, trpi pritiske i razočaranja, doživljava uspeh i oduševljavanja. I sve to sa svim onim dobrim i lošim kartama upakuje plastičnu kesu života i nazove životno iskustvo. Problem sa pakovanjem je u stvari haos. Zamislimo dete koje se igra i u kome popadaju sve karte, knjige, malo čokolade i poneka kap soka i sve to odjednom trpa u kesu kao najveće blago. I tačno zna šta je tu, ali ne zna gde je to što traži.
Život koji nas okružuje i koji profiliše ima svoj haos, a često nas baci u kontejner u kome zagubimo i kesu u kojoj su nam vrednosti. Pa onda traži, traži i ko zna čiju kartu životnog iskustva izvučemo. Jer kako objasniti da zemlja koja je oduvek bila seljačka, dakle stočarska i ratarska uvozi trulo meso iz Argentine i ko zna kog belog kutka sveta, kineski luk, paragvajski pasulj, boraniju sa Anda i cveklu sa Himalaja. O red nije ovako kratak, samo je suviše ludački da bi se ispisivao. Mogao bi se zvati srpski niz propasti. A šta izvozimo? Veštački med koji nam vraćaju i brukaju nas, poljske jabuke Rusima. Imamo čvarke po ceni zlata, a sve domaće rakije su minimalno vrednosti ekvivalenta jedna boca DOMAĆE (tu negde oko 55 do 70% odličnog dezinfekcionog sredstva) jednako kilogram platine. I tu negde u tom opštem ludilu susretnu se tradicija (pre zatucanost) i moderno doba (koje je u Srbiji datirano na 23.09.2003.).
 |
U jednoj od epizoda kada sam s bolovima u povređenoj ruci čekao da me hirurg primi (moderno) naslušao sam se svih recepata o suzbijanju šećera u krvi, oteklim nogama, rastu kose i potenciji (tradicionalno) da te recepte ne bih prenosio. 5,5 sati od ulaska do doktora. Moderno, nema šta.
I ono što me zapravo najviše muči posle 13 godina pisanja blogova je komentar jedne dame koja me je davno kritikovala zbog mojih oštrih tekstova i reakcija na FB zašto ne sednem da napišem nešto lepo o našem društvu. Ista dama je prošla mnogo toga što je promenilo i njeno shvatanje kako je teško uloviti postojanje lepote u Srbiji. Ali evo sedoh da nađem nešto stvarno lepo o čemu bih mogao da pišem, prosto da sebi olakšam to što je tamo negde srećniji život. Ali ne ide mi jer se stalno nešto grdno dešava, što moje naočari čini samo tamnijim.
Jedan grozan događaj koji mi je slomio mozak je bio zločin u osnovnoj školi. O detetu koje je ubilo toliko porodica i fizički i duhovno. A onda sličan događaj, pa pad nastrešnice u kojoj je umrlo 15 ljudi. I od tog trenutka nema više ničeg normalnog u mom okruženju. Dugo čekanje na nalaženje krivca je deo srpske tradicije. Od ubijenih vojnika, do udaraca kolima u Sonju i drugu decu koja na ulici traže deo otete normalnosti.
I dok se od prvog dana studentskih plenuma, pesama, parola, skečeva pominjao 15.03 kao poslednji dan kada studenti mogu da završe regularno svoju godinu, čini se da je i to otišlo u neshvatljivost. Neki fakulteti će to moći, neki teško, da ne budem skeptičan. Konkretno hemija će biti u paklenom krugu, ali nije nemoguće. A ova deca ne posustaje, bez obzira na datume, matematiku, analitičare i propale političare.
Naši političari se ponovo recikliraju. Šešelj, Antić, Bane Ivković, "Čedo oženi me", Paroški i svi oni mračni likovi koji imaju tu negde od 1000 do 10.000 glasova. I to je onaj deo koji mene brine. Recimo hipotetički da se ispune svi zahtevi šta će onda biti. Studenti prestaju, vraćaju se u laboratorije ili za računare (ili tradicionalno - u klupe) jer su im recimo zahtevi ispunjeni. I šta onda? Idemo sve ispočetka, ili je ova energija urezala liniju u društvu ispod koje se neće moći, jer će se ponovo mobilizovati. Sve češće se spekuliše (ili preti) izgubljenom godinom. Lično ne bih voleo da moji studenti izgube godinu, jer su to pametna, odgovorna deca koja su uzdrmala učmalost celog naroda od grada do sela. Naročito što je ovo moja oproštajna godina kao aktivnog nastavnika. Iza toga ide zaslužena penzija iz koje ću pomno pratiti bitke ove dece, jer nekako imam utisak da to sada nije generacija koja pripada jednoj godini. To je bar desetak godina, jer je i đacima i studentima jasno u kakvim bednim učionicama uče, a da su im nastavnici, starešine ili profesori kako god ih zvali spremni na razna odricanja, od maltretiranja loših đaka do pucanja po njima, do gubitka posla jer su se pobunili.
Kretanje studenta, i ne zaboravimo i mnogih drugih mladih ljudi koji nisu studenti, građana, seljaka i kako je nekada bilo moderno "poštene inteligencije" je započelo reakciju. A kao što znamo u hemiji ima uvek raznih reakcija. Mirnih i sporih kao korozija, do brzih i trenutnih kao eksplozije.
Voleo bih da 01.10.2025. moj prvi zvanični dan penzije bude sećanje na jedan deo Srbije koji je konačno doneo Srbiji nešto lepo, kvantitativno, a bez nasilja. Inače ćemo ostati u mraku nenormalnosti od kineskog pasulja, do kineskih padajućih konstrukcija širom Srbije. A energija će utihnuti kao svetlost poslednjeg svica. I tada ni sam nećeš znati da li si živ ili mrtav.
