Kako je "skupa" tehnologija za vodu izbacila na površinu ne-ljude

Šok. 
When membrane technology is used, the overall cost is less than 46 cents per cubic meter of water produced. - See more at: http://www.sri.com/newsroom/podcasts/thin-tubes-may-widen-access-safe-drinking-water-billions#sthash.97r6KTKv.dpuf

Opet se preslišavam

46 centi (za kubni metar, 1000 L)  za čistu, pijaću vodu. Bez hemije, aditiva virusa, bakterija, gvožđa i arsena. Iz prljave, muljevite. Rečna bi bila jeftinija. Zašto je onda kod nas tako skupa? I zašto je primena te tehnologije dovela do ispoljavanja najlošijih ljudskih osobina kod onih ljudi, od kojih - spravom - očekujemo najviše -  od korpusa medicinskih radnika?

Redom. Voda može da sadrži svakakve rastvorene i nerastvorene materije. Po njoj mogu da plivaju grane, ali i smrtonosne bakterije. Taj strah od "zle" vode je čak i Ceptera (klik) naterao da traži od svakog srpskog domaćinstva da nabavi bar jedan (po mogućstu - njegov) uređaj za prečišćavanje vode. 

Svi znaju da kada se kuva čaj, na šta liči takva voda. Ona ima u sebi grančice, ali i rastvorene materije (ili hemijski - jedinjenja). Uzmimo, samo pojašnjenja radi, da je neko skuvao čaj i da od njega hoće da napravi čistu vodu. Da li je tako nešto uopšte moguće? Jeste. A sada zamislite rečnu vodu. Ona je u smislu čistoće čistija od čaja, samo ima više bakterija. I tu negde, u svetu hemije polimera pojavi se jednostavno rešenje. 

Ceđenjem čaja kroz cediljku, koja ima krupna okca, najveći deo materije se odvoji. A, ako je to fina cediljka, zaostaju i fine čestice. Taj trik se koristi za pakovanje razno-raznog lošeg biljnog materijala u filter kesice. 

Slično je i sa filter kafom. Ne uklanja papirno cedilo samo vidljivo, suspendovano (ono što pliva)  iz čaja ili kafe. Papir se oboji. To je zbog lepljenja velikih molekula po površini. Nešto zbog veličine, nešto zbog toga što su našli sebi slično društvo, pa ostali tu. Bilo kako bilo, dobija se bistra tečnost koja se sada zove filter kafa ili bistar čaj. 

To je suština filtracije. Što su čestice manje to je potrebna "rešetka" sa sitnijim okcima. Naravno, sve se teže cedi, pa se ubrzava povećanjem pritiskom, I to je sva mudrost. Uvek imate tečnost iznad filtera koja nosi sa sobom ono što NE MOŽE NIKADA da prođe kroz cedilo (membranu). To se zove retentat. I ono što prolazi kroz nju (filtrat). Ako je to membrana za ultrafiltraciju, zove se ultrafiltrat. 

Kakve ovo veze ima s dijalizom bubrežnih bolesnika? Tražeći nove informacije za svoja predavanja, naiđoh na sajt u kome se govori o dijalizi bubrežnih bolesnika i o njihovim problemima. A sve je vezano za te uređaje s početka strane, koji od otpale vode prave pijaću.

Apsolutno je ista tehnologija. I znam da će sada poneko, čitajući,  da uloži prigovor. Da nismo dovoljno razvijeni, da je to ozbiljan posao, da to rade samo najrazvijeniji. Jeste. Svi argumenti stoje i svi su potpuno pogrešni. Razumem da nikada nećemo imati Apolo program. I šta će nam? Ali kada vidim, kao s početka teksta da  u nekoj ultra ruralnoj oblasti Indije prave ove šuplje cevčice za filtere, ne mogu da se zapitam zašto ih mi ne pravimo i zašto koštaju toliko koliko koštaju. Ili tačnije koliko nam naplaćuju. A eto rešenje i za žedne čiste vode i za bubrežne bolesnike i za bogatiju Srbiju. Samo neda nam neki đavo da radimo korisne stvari. Ili smo ipak gluplji nego što uobičajeno mislimo. Gledajući šta nam rade s gradovima, gradskim prevozom, naukom i privredom i jesmo. Zato cenu plaćaju i plaćaće svi. I to ne godinama, nego vekovima. 

Džaba smo jednom Muratu odrubili glavu, kad nam se sa svih kanala keze i krevelje "tuske" serije. Možda mi ovi Turci dođoše u svest jer me već 100 godina nerviraju svi oko mene s turskom kafom. A ono, kad već nemamo šuplja vlakna, filtere i mrežice kosmičkih performansi, ne gajimo kafu bar je kuvamo drugačije nego ostali, pa zaslužujemo da je i zovu kako treba - srpska. Neka njima njihovih turskih serija. Eto do čega dovede pisanje. Od filtera za kafu do brenda - srpska kafa. :)

Evo kako to izgleda u varijanti preživljavanja na terenu (klik). I slikom 

18.000 litara čiste vode. Istini za volju košta 25 dolara. 

Ta naša otuđenost ili društveni turcizam, doveo je do toga da su mnogi pacijenti kod lekara na dijalizi omraženi kao Turci. (Pre serija!!!). Svako ima svog krivca. Lekari su optuživali sestre, pacijenti državu, a možda je kriv bio samo proizvođač. Ipak ono što me je najviše potreslo oko priče su ispovesti pacijenata iz Republike Srpske:

Osoblje dijalize nam, kad god ima priliku, stavlja manje dijalizatore od onih koji su nam potrebni.

Protesti nam ne vrijede ništa, jer čak ako pacijent odbije i da se uključi, oni će ga pustiti da se vrati kući, ali mu neće staviti adekvatan dijalizator.

Po nekom nalogu ili razrezu o potrošnji, nastoje da nam stavljaju i igle 14G, od 2 mm u promjeru, iako takve igle uopšte nisu u pravilniku o materijalima za hemodijalizu.

Nalazi rutinskih dijaliznih pretraga nam kasne i po 20 dana, jer ih do tada slažu, premeću i upisuju u nekakve svoje tabele. Tako su jednog pacijenta propustili uputiti na vrijeme na operaciju.

Jednog pacijenta su dvije godine punktirali suprotno od fistule.

Doktor je javno rekao jednom pacijentu da njemu treba veterinar.

Na pitanje drugog pacijenta zašto mu je skraćena hemodijaliza, doktor mu je odgovorio sa “ako ti se ne sviđa, idi kući.”

Zamislite situaciju gdje pacijent koji ima 17 godina plače na hemodijalizi, zbog visokog krvnog pritiska, a niko mu ne prilazi niti se obazire na to. To je naša stvarnost.

Prije mjesec dana se desio incident,koji se završio tučom. Pacijent koji ima 71 god se raspravljao sa glavnom sestrom. U njihovu raspravu se veoma drsko uključio doktor,  tako da ga je revoltirani pacijent udario i krenuo da izađe iz centra bez dijaliznog tretmana. Tada ga drugi i snažniji doktor fizički spriječava da izađe i u jednom momentu ruši pacijenta na zemlju i podere mu pidžamu, pokušavajući da ga zadrži dok policija ne dođe.

Kako je moguće da se ovako nešto dešava? Da vremena mutna uzmute talog i da se neljudi pojave tamo gde su najpotrebniji LJUDI. Jer, u situaciji u kojoj se nalazim, sa svojim vršnjacima i našom decom jedino što možemo pored svega što nam rade, jeste da ostanemo ljudi. I bez zakletvi. I bez honorara. Bez toga, svet zaista postaje crn. I sve to zbog šupljih vlakana. Neću to da dozvolim. Neću.