Ta divna reč molekul

 O molekulima života - reč, dve, tri

Nova serija - priča 3

Davno neko vreme bez sveta i života. Neki opasni gasovi koji su ispunjavali prostor. Malo delo hemije. I munje, gromovi, varnice. Pražnjenja koja započinju haos. Haos započinje sudare i pregrupisavanje nekih atoma. Nastaju molekuli, nastaju polimeri, nastaju znakovi života. Od tog doba, priroda je sastavila šta je htela. mogla i umela. Potrajalo je, ali sastavila je i čoveka. Da li je baš ponosna na svoja dela, nije ni bitno. Nisu mnogi roditelji ponosni na svoju decu. Naročito ako biju ili gaze studente.

Tako u tradiciji nastanka svega što znamo, a što se sastoji od molekula (ili atoma) priroda je nekim životinjama dala sposobnost da lete preko Anda, a nekima da prave brane po rekama, gamižu po dnu okeana osvetljavajući nedodirljivu prazninu. Od svih kreativaca, čovek je prirodi najviše pomogao svojom kreativnošću (pazite nisam rekao dobrotom), praveći nove molekule, pa čak i nove organizme. Uzbudljiva i maštovita bajka koja od ćilibarnog komarca reinkarnira dinosaurusa. Mašta? Videćemo. Neka nova AI možda se zaigra. A baš tu AI stvorio je kreativni čovek. Koliko se tu tek molekula uključuje u proces razmišljanja, sećanja, stvaranja.

Priroda je racionalna. (Uglavnom). Da li ste znali da insekti u svom telu drže "čorbicu enzima" koje po potrebi koriste više puta? Racionalnost, jer ako bi stalno pravili nove molekule, stradali bi brže. Čovek takođe iz "molekulskog đubreta" recirkuliše sirovine za nove molekule. Čak ni najčistiji vegan na svetu nije vegan, jer autofagijom i drugim mehanizmima jede samog sebe. Enzimi koji su tu, a zarobljeni u matriksu (ona pominjana čorbica enzima) inspirisali su biotehnologe da vežu enzim za plastiku, strogo mu zabrane da beži s mesta i da u tonama i tonama mleka (samo 1 kg) takvog enzima uništi laktozu i eto čuda. Problematična hrana prerađena enzimom postaje laka za varenje i nema više intolerancije. Jedan molekul laktoza transformisao se u dva molekula (glukozu i galaktozu). Enzim je naravno laktaza.

Kad jedemo molekuli pokušavaju i nama i pčelama i mikrobima da govore čega ima u toj sirovini i počinje da se pravi potrebni enzim u mnooooogo većoj količini, nego kada hrane nema u našim ustima, pa nadalje. Tako npr. ako popijete ovseno "mleko" organizam pravi amilazu, jer je to "mleko" od skroba. Ako popijete bademovo "mleko" prave se proteaze (jedu proteine) i lipaze (cepaju masti). Kao da ste pojeli šniclu. Ako popijete sok koji je zaslađen glukozom nema tog organizma koji će da pravi amilazu, invertazu ili proteazu (ako je zdrav-normalan). Tako i npr. pčela ako popije invertni sirup neće da pravi invertazu, ali hoće neke druge enzime. Jedan od najbitnijih enzima je enzim koji oksiduje glukozu do kiseline praveći vodonik peroksid, dezinficijens svima dobro poznat. Jer pčela je čudo, baš kao i cvet.

Ključni korak u varenju je povratna regulacija. Kada bi se proteaze (enzimi što grickaju meso i sve druge proteine do aminokiselina) stalno lučili u organizmu na kraju bismo pojeli sami sebe. Mora da postoji neki molekul koji je stop. I neki drugi koji ga prepoznaje. I neki treći i peti i stoti. Nije možda dobra analogija, ali kao kod kretanja po ulici, haosa, ali i semafora i policajaca kontrolora.

Jednom zauvek- čuvajte vaše molekule. Nema tih smutija, botoksa, hijalurona, puževe sluzi i trčanja po suncu, koji mogu mrtvu kožu od sunca, propalu jetru od alkohola, oslabljene oči od noćnog zurenja u mobilni da ožive. Ima šminke, ali to su najčešće minerali, pigmenti i boje. To nisu molekuli života. Ima i transplantacije, ali tada se uzimaju neki gadni molekuli koji utiču na imuni sistem. Ima i naočara. U ovom vremenu glasnosti uvek se nađe neki nadrilekar koji uz svoj moral prodaje i vodicu koja pamti ili ima živog kiseonika, razigranog vodonika ili zaljubljenog ozona. Tek jedna takva prodavačica pokušava da ovom molekulu neobične lepote i ubitačne snage pripiše svojstvo čupanja antibiotika iz mesa i svih toksina. Najstrašnije je što na ovim mrežama ne možete takve mračne likove da zaustavite ili bar upitate - KAKO? Kojim mehanizmom? Šta je difuzija, šta oksidacija, a šta polimerizacija? Koji su to toksini i koji parziti u našem organizmu? Ove reči su običnim ljudima nepotrebne, a nama hemičarima mentalna sonda da li je neko u tim reklamama bezobrazan ili prosto glup. Ne isključujem dualnu prirodu pokvarenih ljudi.

I naravno nemojte da pijete po 8 čaša vode (8 x 250 mL) ako imate 45-60 kg. Višak vode ne hidrira. Baš kao što ni glicerol ne hidrira ruke u kremama, niti će vam biljka cvetati dan i noć ako je zalivate na svakih 2-3 sata.

A sada reč-dve o čarobnom molekuli koji sprečava starenje.

Ovo je naravno šaljivi kraj, jer takav molekul ne postoji, ali kada bi postojao zvao bi se SPOKOJIN. Dakle priđe vam neko i izvređa iz čistog mira. Ali spokojin ne dozvoljava vašim ušima da prihvatite njegove reči, već umesto besne bujice pomahnitale osobe vi vidite balavo dete koji pljucka dok ljutito guguče. I umesto da vas iznervira vama se lice razvuče u spokojni osmeh, a spokojin se širi krvnim sudovima. I odete nasmejani, bez stresa. Jer stres povlači mnogo molekula u našem organizmu da rade protiv nas. Tako da bi molekul života SPOKOJIN mogao biti neki narkotik, bensedin i sl. ali bez ikakvog škodljivog efekta. Osim malih bora na licu - zbog osmeha.

Strašne priče iz hemije ili kako je hemija stradala jer je nestao RED

Nova serija - priča 2 

Hemija je priča koja se nikada ne može u potpunosti ispričati tako da svima bude jasna. Recimo samo par primera. Jogurt. Mnogi će reći da je to biološki proizvod, a ne hemijski. I zašto da ne, možemo i tako da gledamo na stvari. Ali ako jogurt gledamo kao masu, on se sastoji od bakterija koje su odradile posao, mleka koje se pretvorilo u gruš, vode (sirutke) i masnoće. Dakle kao i uvek svaki sistem, bio on biološki ili mineralni hemija može da razloži do molekula. A molekuli su bitni da bismo razumeli procese oko nas. I to bez izuzetka. Drugi primer je čokolada - jedina legalna neškodljiva droga. Toliko značajna da su poslovni ljudi odmah krenuli u zamene. Najskuplja stvar u čokoladama je kakao buter. I tu uskaču palma i marketing. Svi mojih godina se sećaju kakao (koji mnogi vlogeri i nutricionisti uporno zovu kaka) Radan. Žuta obična kartonska kutija, papirna kesa iznutra. Slično pakovanje danas ima DM. Ali je Radan bio pun mirisa, kada se rastvori u mleku to postaje čokolada. Svi ostali današnji su samo naziv, s ukusom mlevene kore drveta. Prazni, bezukusni. I tu nastupaju tehnolozi koji će dodati i ekstrakt zvečarkinih zvečki ne bi li to ličilo na jestivu masu nazvanu čokolada. I ko je kriv za sve? Hemičari. Oni koji uporno pronalaze stvari s ciljem da imaju jednu, a biznismeni im daju drugu namenu.

U razgovoru s tehnolozima koji se bave prerađevinama "mesa" tipa šunki, slanina, fermentisanih proizvoda i salama shvatio sam da bi svi koji čuju ili slučajno vide masu od koje nastaju neki (ne svi) proizvodi mogli da dožive srčani udar. Kada u paštetu ili čajnu kobasicu ide meso koje je 20 godina staro to nije hemija, nije ni tehnologija. To je proširivanje evolutivnih granica. Domaći proizvodi - kupujte domaće stvara polje novih izazova. Soli preko svake tehnološke mere, dimljenje kancerogenim, a ne hladnim dimom, injektovanje ekstrakata dima i pojačivača ukusa. O higijeni neću preterano, jer deo koji sasvim jasno ilustruje koliko smo spremni na kompromis je sir i sirovo meso iz gepeka, jaja sa farmi koje bakice mackaju da bi delovale kao da ih je domaća koka snela. Toliko omiljena reč na našem podneblju je organska proizvodnja - ne organska hemija. A tamo gde nema organske proizvodnje - tu se nakostreši po poljima organska hemija, zatruje i hranu i zemlju i efikasno pobije pčele ili zatruje med. I ko je kriv? Moje kolege organski hemičari? Sigurno ne. Kriv je proizvođač koji prvo kod čitanja i doziranja 2-5 puta namerno predozira sredstvo, prska pre berbe da što manje propadne. Nema propisane karence. Jer se oduvek znalo i u selu šta se jede u domaćinstvu, a šta se prodaje.  

                                                        i dron u akciji

Ko o čemu baba o uštipcima, a ja o laboratoriji nacionalnog tipa, lutajućim inspektorima, terenskim službama koje bi zatvarale kao što su to upravo uradili Hrvati s pekarama po Zagrebu. Jer zlo se mora sprečiti da se ne bi kasnije ljudi lečili.

Da pričamo o zimnicama, ajvarima, majonezima? O kupusu prskanom fekalijama da bi imao više azota? O gumama i plastici koja sagoreva svuda oko nas. O otrovima koji se bacaju svuda ne bi li se ubili psi i mačke lutalice. O otvorenim kontejnerima koje cigani blokiraju da bi lakše kopali po njemu iako ulaz pacova i mačaka garantuje širenje zaraze? O čemu god da pričamo, samo je jedna reč koja sve to poništava. I ona nema veze s hemijom, biologijom, hemijom. Ta reč je RED. Dugo sam mislio da je opšti nedostatak stida i primetnog nevaspitanja (solidno distribuiranog po svim generacijama, ne samo kod mladih) glavni krivac za sve. Ali nije. RED vraća stvari u normalu.

Dobro nemamo nacionalnu laboratoriju koja radi svoj posao. Nemamo laboratorije koje su sposobne da rade složene izazove. Dobro, nemamo ni ljude koji su sposobni da nauče ili da prosto urade postavljene zadatke. Dobro, nemamo ni nastavnike koji to znaju, motivisani su i žele da postave novi standard. Dobro, nemamo ništa. Pa kakva nam je onda budućnost? Kada zagrizete sir iz Maksija ili Lidla hoćete li uživati ili biti u strahu da li ćete preživeti? Kada uzmete mlad kajmak iz gepeka, hoće li vas salmonela odvesti u bolnicu ili ne? Šta vam je ostalo od duše kada dete vodite u Mek i druge slične kuće zdravlja?

U mnogim zgradama na Vidikovcu ima mnogo kuca. I sve su to uglavnom male rase, ne preterano glasno i ne ugrožavaju javni red. Ali zato svaka zgrada, pa i moja, tačno ispod stepenika ima mesto gde ne smenu, kako koje iziđe obavesti sve poznanike da je to njegova zgrada. I tako redom. A da postoji red? Kazna i sve se vraća u normalu.

Tako se hemičarima pripisuju gresi biznismena, građevinarima gresi političara, lekarima gresi političara i tako redom. Jer reda nema zbog toga što nema reda u organizaciji države, koja bi organizovala gradove, gradovi opštine, opštine lokalne zajednice. Zamislite utopiju gde su ljudi pažljivi, parkiraju tako da kolica s bebama mogu da prođu, gde komšija pridržava vrata, gde momci šipkama rasklone lišće iznad šahta,  koje napravi jezero oko zgrada jer se zapušila kišna kanalizacija. Zamislite pekaru u kojoj ista ruka ne dira novčanice i hranu, bez obzira da li gola ili u kesi. I kako pesnik reče red je red...tako ću i ja od sada u svojim novim tekstovima da se bavim meni omiljenim temama - hranom i kućnom hemijom, jer red je da nove generacije nauče ponešto o onome što gutaju, jer će posledice dovesti do toga da najveći red bude red pred ordinacijama. Zato bi bio red da se stvori zdravstvena policija koja bi kontrolisala parkove u kojima se deca igraju, a psi..., pa i poneki ljudi pored drveta..., poneka deca uz mamin ili tatin ponosni osmeh...komšinica sa sprata donira parku kesu punu svakakvih...pipači hleba po prodavnicama...čuvari "organske hrane" sa miševima po prodavnicama "zdrave hrane"...Hajde da stvorimo red, pojačamo osećaj ponosa i kada je i kojima je to potrebno i osećaj stida.

I hajde da naučimo nešto novo o hemiji, njenoj lepoti, a pre svega koristi. Jer kada neko kaže ta smrdljiva hemija - pokazujući na autobus, ne bi smeo da zaboravi da mu katopil i još neki drugi lekovi smanjuju krvni pritisak i daju mu šansu da preživi. Ali, idemo sve po redu!

Nenormalne normalnosti

 

Nova serija - priča 1

U dugom nizu godina čovek nužno luta i prolazi svakakva iskušenja, nametnute obaveze, trpi pritiske i razočaranja, doživljava uspeh i oduševljavanja. I sve to sa svim onim dobrim i lošim kartama upakuje plastičnu kesu života i nazove životno iskustvo. Problem sa pakovanjem je u stvari haos. Zamislimo dete koje se igra i u kome popadaju sve karte, knjige, malo čokolade i poneka kap soka i sve to odjednom trpa u kesu kao najveće blago. I tačno zna šta je tu, ali ne zna gde je to što traži. 

Život koji nas okružuje i koji profiliše ima svoj haos, a često nas baci u kontejner u kome zagubimo i kesu u kojoj su nam vrednosti. Pa onda traži, traži i ko zna čiju kartu životnog iskustva izvučemo. Jer kako objasniti da zemlja koja je oduvek bila seljačka, dakle stočarska i ratarska uvozi trulo meso iz Argentine i ko zna kog belog kutka sveta, kineski luk, paragvajski pasulj, boraniju sa Anda i cveklu sa Himalaja. O red nije ovako kratak, samo je suviše ludački da bi se ispisivao. Mogao bi se zvati srpski niz propasti. A šta izvozimo? Veštački med koji nam vraćaju i brukaju nas, poljske jabuke Rusima. Imamo čvarke po ceni zlata, a sve domaće rakije su minimalno vrednosti ekvivalenta jedna boca DOMAĆE (tu negde oko 55 do 70% odličnog dezinfekcionog sredstva) jednako kilogram platine. I tu negde u tom opštem ludilu susretnu se tradicija (pre zatucanost) i moderno doba (koje je u Srbiji datirano na 23.09.2003.).

U jednoj od epizoda kada sam s bolovima u povređenoj ruci čekao da me hirurg primi (moderno) naslušao sam se svih recepata o suzbijanju šećera u krvi, oteklim nogama, rastu kose i potenciji (tradicionalno) da te recepte ne bih prenosio. 5,5 sati od ulaska do doktora. Moderno, nema šta. 

I ono što me zapravo najviše muči posle 13 godina pisanja blogova je komentar jedne dame koja me je davno kritikovala zbog mojih oštrih tekstova i reakcija na FB zašto ne sednem da napišem nešto lepo o našem društvu. Ista dama je prošla mnogo toga što je promenilo i njeno shvatanje kako je teško uloviti postojanje lepote u Srbiji. Ali evo sedoh da nađem nešto stvarno lepo o čemu bih mogao da pišem, prosto da sebi olakšam to što je tamo negde srećniji život. Ali ne ide mi jer se stalno nešto grdno dešava, što moje naočari čini samo tamnijim.

Jedan grozan događaj koji mi je slomio mozak je bio zločin u osnovnoj školi. O detetu koje je ubilo toliko porodica i fizički i duhovno. A onda sličan događaj, pa pad nastrešnice u kojoj je umrlo 15 ljudi. I od tog trenutka nema više ničeg normalnog u mom okruženju. Dugo čekanje na nalaženje krivca je deo srpske tradicije. Od ubijenih vojnika, do udaraca kolima u Sonju i drugu decu koja na ulici traže deo otete normalnosti. 

I dok se od prvog dana studentskih plenuma, pesama, parola, skečeva pominjao 15.03 kao poslednji dan kada studenti mogu da završe regularno svoju godinu, čini se da je i to otišlo u neshvatljivost. Neki fakulteti će to moći, neki teško, da ne budem skeptičan. Konkretno hemija će biti u paklenom krugu, ali nije nemoguće. A ova deca ne posustaje, bez obzira na datume, matematiku, analitičare i propale političare.

Naši političari se ponovo recikliraju. Šešelj, Antić, Bane Ivković, "Čedo oženi me", Paroški i svi oni mračni likovi koji imaju tu negde od 1000 do 10.000 glasova. I to je onaj deo koji mene brine. Recimo hipotetički da se ispune svi zahtevi šta će onda biti. Studenti prestaju, vraćaju se u laboratorije ili za računare (ili tradicionalno - u klupe) jer su im recimo zahtevi ispunjeni. I šta onda? Idemo sve ispočetka, ili je ova energija urezala liniju u društvu ispod koje se neće moći, jer će se ponovo mobilizovati. Sve češće se spekuliše (ili preti) izgubljenom godinom. Lično ne bih voleo da moji studenti izgube godinu, jer su to pametna, odgovorna deca koja su uzdrmala učmalost celog naroda od grada do sela. Naročito što je ovo moja oproštajna godina kao aktivnog nastavnika. Iza toga ide zaslužena penzija iz koje ću pomno pratiti bitke ove dece, jer nekako imam utisak da to sada nije generacija koja pripada jednoj godini. To je bar desetak godina, jer je i đacima i studentima jasno u kakvim bednim učionicama uče, a da su im nastavnici, starešine ili profesori kako god ih zvali spremni na razna odricanja, od maltretiranja loših đaka do pucanja po njima, do gubitka posla jer su se pobunili.  

Kretanje studenta, i ne zaboravimo i mnogih drugih mladih ljudi koji nisu studenti, građana, seljaka i kako je nekada bilo moderno "poštene inteligencije" je započelo reakciju. A kao što znamo u hemiji ima uvek raznih reakcija. Mirnih i sporih kao korozija, do brzih i trenutnih kao eksplozije.

Voleo bih da 01.10.2025. moj prvi zvanični dan penzije bude sećanje na jedan deo Srbije koji je konačno doneo Srbiji nešto lepo, kvantitativno, a bez nasilja. Inače ćemo ostati u mraku nenormalnosti od kineskog pasulja, do kineskih padajućih konstrukcija širom Srbije. A energija će utihnuti kao svetlost poslednjeg svica. I tada ni sam nećeš znati da li si živ ili mrtav.