Ovaj tekst nema veze sa politikom. Nema veze ni sa istorijskim nepravdama koje su nam nanošene decenijama, ako ne i vekovima. Ima veze s mojom ljubavlju prema nauci, istraživanjima, radoznalosti ono malo mladog sveta koji odudara od donje mračne slike, a koji me trenutno okružuje. Pre 8 godina napisao sam tekst o samrti srpske nauke. Danas je malo gore. Pacijentu se na samrti polako gase sve životne funkcije.
Antoan LavoazjeNekada je za početak istraživanja bila potrebna želja, ona iskrena radoznalost za rešavanje problema koje život i pojave postavljaju pred istraživače. Vremenom nauka je postala posao iz koga najveći interes vuku medicinska i farmaceutska industrija, industrija hrane i poljoprivreda. U nekim drugim oblastima to su kosmička istraživanja, nanomaterijali, neuronske mreže. Istraživanja pomoću štapa i kanapa sve više je potisnuto čvrstim regulativama. Nekada slobodno razmenjivana razmišljanja i ideje između vrhunskih naučnika ranijih epoha, zamenjene su tajnovitošću, a umesto da rezultati naučnih istraživanja postanu javno dobro, ona su pod velom tajne i veoma često zamagljena specifičnim jezikom patenata. Tokom promena kroz vreme su i istraživači prinuđeni da rade kao najamnici i da rade za onoga ko više ponudi u direktnoj plati, tako i u pratećim uslovima rada. Slično vrhunskim fudbalerima, ali za mnogo nižu platu.
Bolja oprema, lakše dostupne informacije i želja da se deo sna otkine za sebe, čine naučnike pogodnim medijumom da preko specifičnog termina koji je kod nas važio par decenija („naučni radnik“), pređe u nešto mnogo ružnije. Kako inače objasniti fenomen istraživanja lekova za lečenje AIDS-a, koji su sa nekoliko hiljada dolara po dozi, spali na par desetina dolara, kada je grupa istraživača odlučila da proizvodi lek ne poštujući patente. Uz to, medijska pažnja, pretvaranje početnih naučnih ideja u prenaduvane i lažne naslove koje nijedan ozbiljan i pre svaga častan naučni um ne bi izgovorio. Primer je bilo koja biljka iz Amazonije, Sibira ili Himalaja koja 10.000 jače i efikasnije ubija ćelije raka od citostatika. Takvih primera ima na desetina, ali je ovaj jedan od najnemoralnijih produkata kvazi novinarstva.
Patenti su neophodni da bi se kao i drugim delatnostima zaštitila
intelektualnu svojinu pojedinca. U zapadnom svetu važi pravilo da se sve što
valja (čitaj – može da se mnoooogo zaradi) patentira, a što ne vodi zaradi to
se publikuje. Publikovani ili na kongresima objavljeni rezultati ne mogu da se
patentiraju. Patenti danas ne štite pojedinca - istraživača, već sistem,
tačnije kompanije. Uz to često se patentiraju i stari lekovi u novim
terapeutskim kombinacijama, što nema opravdanja da se štiti od korisnika, jer
nije bilo ulaganja u nova istraživanja, već su podaci prikupljeni iz nekih
medicinskih baza podataka, koje su takođe u novije vreme deo narastajućeg
biznisa. Farmaceutska industrija tako postaje biznis po sebi, pa su mnogima
uskraćena vrhunska znanja koja bi dalje mogla da se oplemene. Kolika je moć
saradnje kada se ukinu sve granice i uslovljavanja najbolje se vidi u rešavanju
problema koji donose nove virusne infekcije i vakcine protiv njih. Potrebna je
pandemija i silna doza injektovanog straha da bi se razbile postojeće granice
za određeni, nažalost ograničeni vremenski period. Sada se opet potežu pitanja
vlasništva nad određenom tehnologijom proizvodnje vakcina. O lekovima više neki
drugi put. Proizvesti danas lek mogu samo zemlje koje imaju ogromne resurse.
Svi ostali u svetu se realno samo igraju i pokazuju puteve kojima ne treba ići,
i čije će podatke usisati neka druga velika farmaceutska kuća. Uvek je bilo
tako i uvek će biti tako. A možda će biti i mnogo gore. Videćemo kako će
sistemi reagovati.
Takvi sistemi, često zapreteni i administrativnim ograničenjima, donose odluke koje nisu u skladu s zdravim razumom. Jedan od zabavnih (i pomalo tupavih) pravila je da se hemikalije starije od 2 - 5 godina moraju izbaciti iz laboratorije i zemeniti novim. Isto važi za opremu koja je u savršenom radnom stanju. Sreća je da se priroda toga ne drži, jer šta bi se sve dešavalo tokom vremena na svakih 5 godina, da priroda izbacuje svoje hemikalije iz upotrebe ne smem ni da pomislim.
Tehnološki razvoj takođe onemogućava da se istraživanje u manje
razvijenim (siromašnijim) zemljama odvija onim tempom koji je potreban da bi se
kroz kritičnu masu formirala dovoljno velika grupa kompetentnih ljudi u raznim
oblastima. Kao dodatni faktor stalni „odliv mozgova“ omogućava bogatim zemljama
ne samo da istraživanja ne zaostaju u njihovim zemljama, već i da spreče
ozbiljan naučno-tehnološki razvoj u siromašnijim zemljama. Ne treba zaboraviti
da u mnogim zemljama postoji nivo tehnološkog znanja koji bi napravio izuzetno
brz razvoj uz korišćenje savremene opreme. No, nekima to ne odgovara. Da se
razumemo, nije ovo nikakva teorija zavere. Ovo je dokazana praksa. Dok smo bili
pod sankcijama i slali radove često su nas izdavači odbijali bez recenziranja
radova rečenicom – radovi zemlje koja je pod sankcijama se ne mogu
objavljivati. Nismo mogli da kupujemo ne samo opremu ni hemikalije, već ni
sitnu potrošnu plastiku. Zato čas jesmo na Šangajskoj listi, čas nismo. Po meni
ne bi trebalo ni da budemo, jer nauku u Srbiji niko ozbiljno ne doživljava osim
„naučnih radnika“. To se vidi po investiranju. Austrija je investirala u nauku
102 puta više od Srbije kada je situacija bila normalna. U kovid eri to je
otišlo na 250 puta. I onda neko očekuje isti nivo istraživanja, odnosno rezultata u Srbiji i
Austriji. Nema teorije, što bi rekla deca. O Finskoj, Danskoj, Švedskoj i Holandiji da ne govorim.
Kakva je budućnost nauke u Srbiji? Nikakva. Loš obrazovni sistem
osnovne škole, dodatno armiran nikakvim obrazovanjem kroz srednje škole, stvara
lenje, razmažene generacije, koje beže od izazova. Konformiste. Zemlja koja
nema sopstvene naučne projekte, koja finansira istraživanja iz nedorečenih i
neveštih fondova nema budućnost. Zanimljivo je da se projekti za NATO pišu na
desetak stranica, a da su projekti ideje imali više od 170 stranica teksta pitanja-odgovora-dilema,
često kontradiktornih odgovora istog tog fonda. Zapravo stari sistem je
uništen, novi nije napravljen. U takvom okruženju naprosto nema nade ili je bar
moje cinične godine borbe sa vetrenjačama ne vide.
Mrva nade - svaka generacija ima bar jedno izuzetno nadareno dete. Njega niti samelje školski sistem, niti sopstvena prazna generacija, niti roditelji. Dođu neke takve generacije i kod nas na Hemiju. Samo da ih ne ubijemo u pojam pre vremena i da ih ne oteramo sve u inostranstvo, jer onda ne da će biti budućnost nauke nikakva, već će nauka prosto umreti. Ugasiti se kao dogorela sveća.
Zorane,
ReplyDeleteRekki ste sve što svi mislimo i znamo samo nam nedostaje takav blistav um da to sročimo u ovolikoj mrvici riječi.
Zadivili ste me kao i inače.
Hvala of srca
Miroslav