Grčki jogurt - malo sutra, morgen ili već....

Starim. Mrzim to iz nekoliko razloga, ali pre svega zbog bolova. Sve me više boli mozak. Od gluposti "ljudi" koji nam prave nešto nalik hrani. Ceo dan mi se ogadio gledajući vesti o proizvodnji mesa na linku koji  sam danas dobio od svoje prijateljice. Ali, jedna nesreća nikad ne ide sama. U mojoj blizini neko je jeo nešto, na čemu je hrabro i avanturistički pisalo GRČKI JOGURT. Znam da su mi godinama uvaljivali (najprecizniji termin, a da ostanem u granicama pristojnosti) nešto što su hrabro zvali FETA. Jeste bila bela, ličila je na sir, imala soli od koga bi i mrtvom skočio pritisak, ali bar nije pisalo GRČKA. E sad, možda jesam blesav, ali mislio sam da se reč GRČKI odnosi na geografsko poreklo. Izgleda da multinacionalne kompanije imaju specifičan jezik, koji se ipak razlikuje od zvaničnog srpskog jezika. Evo kako to izgleda u američkoj praksi (slika).

Levo je kobajagi jogurt, a desno je s..... , a nikako jogurt. Moja žena je kriva za ovaj blog. Nakon što sam joj pažljivo pročitao sastav ovog hemijskog bućkuriša, ona me je upitala, da li su čuli da se jogurt i od mleka pravi. E, ja stvarno volim hemiju. Volim nauku o hrani. I zato bih ovo s... desno prosto predavao studentima kao zagađivače u hrani. Čega tu sve nema. A dovoljno je samo da jedna komponenta bude zatrovana, pa da se..... kasnije izvinjavaju. 

Znači da se podsetimo šta to beše laž. To je kada se rečeno ili napisano NIKAKO ne podudara sa činjenicama.

Činjenica: grčki jogurt se pravi od mleka (čudno, zar ne?). Mleko se prethodno lagano kuva, da izgubi deo vode. Zakišeljavanje je posledica rada raznih mikroorganiazama. Produkuje se mlečna kiselina, smanjuje se sadržaj laktoze. Nakon zgušnjavanja, sipa se u krpe, nalik našim sirilima. I nakon ceđenja surutke zaostaje koagulum od PROTEINA i MASTI. I ljudi tako prave jogurt. Ali, onda se toga dograbi industrija i napravi nešto manje komplikovan hemijski bućkuriš (levi deo slike). I hrabro to nazovu grčkim jogurtom. Kao kada bi neko (verovatno pijan ili lud) oceđenu masu obezmašćenog mleka nazvao SIR.

Uz sve budalaštine koje nam prodaju, još nam reklame kažu da je to natur, prirodno, bogato, savršeno i sl. Pa, drage moje i dragi moji ako volite da vas vuku za nos i da bogatite te XXXXXXX (cenzura) vi samo izvolite i uživajte u proizvodima koje prave ljudi moje struke, moje kolege tehnolozi i stručnjaci poljoprivrednih usmerenja. Ja se ne dam. 

Po definiciji mleko je savršena emulzija proteina, masti, uljenih hidrata i vode. Izuzetno dobra hrana. Ali onda se pojave budale i kažu kako je mast iz mleka opasna. Jer ima puno kalorija i ugrađuju se u srčani udar, valjda. Bože koje more gluposti. U mlečnoj masti su vitamini (A,  D i E). Ali, evo imam ideju. Hajde da svako voće ili povrće koje se koristi u hrani prvo osušimo, esktrahujemo pigmente, vitamine, minerale i sve ostalo što se rastvara u organskim rastvaračima, mastima i vodi. Onda to đubre kuvamo po 12 sati na 100 i kusur stepeni, dok se ne raspadne i to serviramo kao ručak, a uz njega popijemo po 2 pilule saplemenata (minerala, vitamina, karotena i sl. hemikalija). Glupo ??? E, pa baš to rade mleku.

Mleko sa 0% masti će mi uskoro biti tema. A do tada čitajte kako "naši" lažu da jedemo "grčki" jogurt. Inače, tradicionalni grčki jogurt se pravi od skupljeg ovčijeg mleka, a sintetički od .....(ne želite uvek da znate). Ali, onaj strah koji mnogi imaju od viršli ili pašteta je malo dete spram straha koje moderni proizvodi mlečne industrije izazivaju u meni.

Mnogim mlečnim  industrijama nepoznata ili slabo zastupljena sirovina u proizvodnji mleka, sireva, mlečnih namaza i jogurta. 

Natur, malo morgen. Kako je samo masa ugljenih hidrata ovoliko porasla? Porast masti takođe nije u skladu s količinom proteina. Kao i kod mladog sira nešto proteina ode sa surutkom, ali ostaje kazein. Kako je ovaj odnos dobiven naturno, e to bih voleo da me poduče. Mora da je Gargamel imao umešane prste u sve ovo. 

Napomena. Reč belančevina je ruskog porekla. I nije zvanični termin. Zvanični i jedini pravilni je protein. Krajnje je vreme da neko obrazuje naše l.ž.ve (marketinške stručnjake).

Kupujte sir na pijacama (pravljen je od mleka), ne jedite ova xxxxxxxxxx (cenzura), jer ukus koji vam se sviđa je delo hemičara, a ne nature....

Sa hrvatskog sajta drugačiji podaci. Isto šećera, manje masti. Ovi "naši" nisu vični www informacijama.

U tabeli su date vrednosti za sva 3. 

	Dukatos  jagoda	D badem i pistaći	D natur
Energ. Vrijednost na 100 g	572 kJ (136 kcal)	613 kJ (146 kcal)	522 kJ (126 kcal)
PROTEINI (Bjelančevine)	3,6 g	4,0 g	3,8 g
Ugljikohidrati	17,3 g	16,5 g	5,8 g
Masti	5,6 g	7,1 g	9,7 g
(pakovanje je od 150 g, pa množite sa 1,5)

Bože zadivljen sam koliko je ovo vešto izreklamirano. 100 mL mleka ima 2,8 g masti, a pakovanje ovog "nebeskog" jogurta skoro 15 g kao natur, a čim smanje masti dodaju ugljene hidrate. I to dooodaju. Kako se samo proteini malo menjaju, a dodaju se i bademi i pistaći? Čudo od jogurta.

Stevija - slatki niskokalorični raj

Ko se boji stevije još?

Stevija je obećana biljka. Samo malo je potrebno da se priviri u naučne studije njene lekovitosti, komercijalne implikacije i ozbiljno razmisliti, ako je toliko dobra i potrebna - zašto je nema kod nas? I da li je to baš STEVIA (molim distributere ne zovite je tako) ili STEVIJA ili, prečišćeni do 95% čistoće, njeni razni glikozidi. 

Stevija je biljka. Mnogi, koji koriste njeno ime, pišu nepravilno Stevia. U našem jeziku, j je neophodno. Ali, osim pravopisa, postoji i druga greška koja je veoma česta u tekstovima koji savetuju upotrebu stevije. Tako se navodi da je BILJKA 300 x slađa od ekvivalentne količine šećera. Značilo bi da 1 gram biljke menja 300 g šećera. To nije tačno. Stevija u prahu (fino samlevena) može da bude samo 30 (trideset) x slađa od šećera, jer u suvom lišću ima maksimalno 10% glikozida (koji su kao čista jedinjenja 300 x slađi od saharoze). Šta su glikozidi? Kakve veze oni imaju s pričom i slašću stevije?

100 mg rebaudiozida (MM 967.1) daje 4 molekula glukoze po hidrolizi oko 74 mg šećera ili 0,3 kalorije. U svakom slučaju nije 0 :). Mnoge tablete imaju lažno deklarisane vrednosti, tipa 0% masti i 0% ugljenih hidrata.

Da bi mnoga jedinjenja bila rastvorljiva u našem organizmu, ali i u biljkama, neophodno je da imaju nešto polarno, što se lako rastvara u vodi. Univerzalna "moneta" povećanja rastvorljivosti u vodi je šećer. Polazna supstancija se zove aglikon. Šećer i aglikon zajedno čine glikozid (ili kako kažu naše kolege farmaceuti HETEROZID) koji se lako rastvara u vodi. Što je nepolarni molekul veći, to traži više šećera da se za njega veže, kako bi ostao rastvorljiv u vodi.

Kako to izgleda u stevijinom slučaju?

Zeleno lišće se suši i melje. Zavisno od procesa sušenja varira sastav glikozida i aglikona. Upravo to je razlog zašto stevija (u hemiji i farmaciji lišće označavamo kao SIROVINU) nije priznata od strane FDA kao zvanični (stalni) zaslađivač. Umesto toga koriste se rafinati (upravo kao i kod belog kristalnog šećera), jer oni imaju STALNI sastav, pa se lako može utvrditi koji efekat ima na ljudsko zdravlje. Da ne bude nikakve zabune, ista FDA je odobrila upotrebu ovih prečišćenih zaslađivača, ako su čistoće 95% i više. FDA DOZVOLJAVA upotrebu stevije (biljke) kao dodatak hrani, ali ne i kao industrijski zaslađivač. Tu nema nikave zavere, prosto zaslađivači u Americi imaju drugačiji tretman nego u Evropi ili Srbiji.

Procena slatkog ukusa je relativna stvar. Zato se i navodi da stevijini glukozidi imaju od 40 do 350 x veću slatkoću po jedinici MASE nego beli šećer. A onome kome je samo 100 x veća slatkoća od šećera njemu stevija ne može da zadovolji dnevne potrebe za slatkim. Nedostatak svih zaslađivača ovog tipa je da steviozid i drugi glikozidi nemaju teksturu. Tako sokovi nemaju istu količinu suve mase, pa ako bi se steviol odobrio za upotrebu u Srbiji sa 10% voća koliko imaju neki sokovi, morali bi siroti da dodaju dvostruko više voća. Zato se u takav sok dodaje i glukoza (dekstroza) i saharoza (beli kristalni šećer) i limunska kiselina. Eto npr. jedne grane industrije koja se boji ovakvog zaslađivača. Verujem da imate ideju ko bi se još uplašio ove zanimljive biljke. 

Drugi, još slađi glukozid rebaudiozid (steviozid + glukoza) nema nikakvu toksičnost i koristi se kao GRAS (generally recognized as safe - opšte prihvaćen kao bezbedan) zaslađivač. Tržišni oblik je u komercijalnom preparatu rebiana (rebijana). Ima ga više od steviozida u ekstraktu, pa otuda ime.

Doza

Za sada se preporučuje do 4 mg (maksimalno) ovih glikozoida po SVAKOM kilogramu težine. Dakle, osoba koja ima 70 kg može maksimalno da konzumira 4 x 70 = 280 mg ovih glikozida. x 300 (ako je postignuta maksimalna količina) = 84.000 mg ili 84 g šećera. Ovo je ozbiljna zamena i skoro da sadrži istu količinu šećera kao 0,8 L Coca-cola-e. Za one kojima nije 300 već samo 40 x slađa ova supstancija i nije neka zamena (280 x 40 = 11 g šećera). Mnogi lekari i kliničari se slažu da je za žene bezbedna količina "brzog šećera" koji može da se unese u organizam 7, a za muškarce 9 kašičica šećera (35 i 45 g šećera). Naravno, nikada se ne preporučuje količina koja je na granici maksimalno dozvoljene. Glavni problem koji vidim kao hemičar su razni preparati koji preplavljuju naše tržište. Kako je čovek siguran da koristi steviozid, a ne ciklamat, ako mu stižu bele tablete sa raznim etiketama. I u bolje kontrolisanim zemljama je bilo i falsifikata lekova. A tek raznih saplemenata. 

A dodatni problem stevije je što ostavlja gorak ukus u ustima, a malo ljudi voli (ili im bar ne smeta) ova kasnije ispoljena gorčina. Gorčina može da bude posledica samog steviozida, stranih komponenti lišća (tanina, etarskih ulja), loše sušenog lišća i, najzad, od viška steviola (aglikon). Zato se i traži standardni ekstrakt i visoko prečišćeni rebaudiozid jer je on najslađi, sa najmanje gorkim ukusom koji se javlja kasnije.

Inače Coca-cola od 70-ih godina u Japanu koristi steviozid kao zaslađivač. Japan je u strahu od aspartama i ciklamata (i njih FDA priznaje kao GRAS) počeo da koristi steviju i prečišćene preparate steviozid i rebaudiozid kao zaslađivače. Istini za volju, za steviju sam prvi put čuo od starijeg kolege Zoltana, koji je verovao da će ona postati čudo u Srbiji i da je to naša šansa za razvoj ekonomije. Beše to pre ravno 25 godina. A situacija je sada mnogo gora. Čuda nama ne dolaze.

S druge strane države koji su daleko otišli u derivatizaciji steviozida su Japan i Koreja. Ako se ekstrakt stevije tretira enzimom alfa-glukozidazom dobija se vredniji (slađi) proizvod. I u Koreji i u Japanu je to normalno. Zašto kod nas nije? Moja grupa se bavila tim enzimom, ali niko nam nije sugerisao da možemo da popravimo i stevijin ekstrakt našim enzimom. Možda dolazi to vreme. Ali pre svega je potrebna dobra analitika.

Slika levo: Moćna mašina za proveru količine steviozida
u ekstraktima (HPLC - tečna hromatografija visokih performansi)

Koji je oblik stevije nabolji? Po meni - onaj koji najviše prija po ukusu. A moj stav je i ovde isti kao i za rafinisani šećer. Što čistije, to bolje, ako se koristi kao zaslađivač. Da ipak ne ostanem samo na priči i hemijskom predubeđenju, koje je umelo da me u raznim situacijama katkad prevari, dobavio sam 4 različita proizvoda koji u sebi sadrže steviju. Označiću ih, kao i na slici, stevija A lišće, stevija B prah, stevija C sirup i stevija D tablete. Prva tri uzorka su ljubazna donacija firme Stevia.  Vlasnik je i sam bio zainteresovan za rezultate, pa mu se ljubazno zahvaljujemo na ustupanju uzoraka A-C. Četvrti uzorak (tablete) je nabavljen "posebnim kanalima".

Subjektivno iskustvo
Uzorak stevija A je zelena, sušena biljka finog mirisa na sušenu travu. Ekstrakt koji smo pravili je bio jednostavan, od 1 g praha (fino samlevene biljke u specijalnom mlinu). Napravljeni ekstrakt ima sličan, nešto blaži miris od uzorka stevija C, koji je komercijalni pripremljeni sirup. Nažalost, iako sam po sebi ima prijatan miris na trave, kada se stavi u limunadu (to mi je bio rastvor za test ukusa) ima dominantan miris na kuvanu koprivu ili bareno zelje. I taj miris pokvari sve. Upravo kao i miris ekstrakta koji smo sami pravili.

Uzorak stevija B je prah, koji ima deklarisanu čistoću 95% i koji ima potpuno neutralan ukus (miris i gorčina neprimetni). I uzorak stevija D je tabletirani proizvod firme BetterStevia. Ove tablete po rastvaranju imaju slabije sladak ukus. Nisu gorke i nemaju miris. Ali po limunadi (nakon ceđenja limiuna) plivaju, a kasnije tonu, komadi punioca karboksimetil-celuloze. I taj talog može da dospe u usta. Fuj.

Ako sa ovako skromnim iskustvom mogu da preporučim, ili sa vama podelim svoje iskustvo, to je uzorak B, čist prah. Problem sa ovim prahom je teškoća doziranja, ali i to se lako može savladati. Treba dodati 100 do 300 x manje od saharoze. A to je za 1 šolju čaja, 1 čašu limunade i sl. vrh kašičice koja se koristi u restoranima da promešate espreso.

Naravno, ima mogućih rešenja i poboljšanja koja mogu da naprave proizvod koji se lakše dozira, ali to zavisi od tržišta.

Stevija ili beli rafinisani šećer. Ja sam suviše veliki zaljubljenik u šećer i po prirodi veran čovek, tako da ću ostati veran belom šećeru, osim za limunadu. Kako ne podnosim kiseo ukus, za jednu čašu limunade potrošim 2 vršne kašičice šećera. A to su mi u testovima omogućile 2 tablete stevije D, 14 kapi stevije C, 0,5 g zelenog lišća (u obliku ekstrakta) i 20 mg praha (stevija B). Dozirana količina nije uvek u skladu s deklaracijom, jer osim praha (stevija B) svi ostali uzorci imaju rezidualan ukus.

Nisam probao uzorke drugih dobavljača, ali bi se uz nabavku standarda steviozida (10 mg je oko 200 evra) i rebaudiozida (10 grama je oko 120 dolara), mogli analizirati svi uzorci na spravi koja nemilosrdno detektuje tačan sastav (HPLC, plavi lepotan na slici). I ovde se vidi koliko je steviozid skuplji, skoro 2000 x od rebaudiozida.

Sizif kreće u akciju - da Vladi ispriča priču o Davidu i Golijatu

Umorio se Sizif od guranja stena uzbrdo, pa krenuo po pravdu. Samo da ne bude kadija te tuži, kadija te sudi, kadija ti glavu otkine (po običaju). Zagovornici evropskih vrednosti i dostojanstva rada uvek ćute kada je nauka u pitanju. Vreme je da svi progovore po koju reč. Ipak je lakše pustiti decu da zavole hemiju (fiziku, biologiju, matematiku, informatiku ...), nego ih od nauke odvraćati. Jednom će i deca postati ljudi. Tada će se mnogi naši političari stideti.

Ovo je link za informacije, svima koji nemaju uvid u to šta se i zašto dešava naučnicima u Srbiji.

http://www.sindikat-nauke.org.rs/

Ako ima kreativnih genijalaca koji znaju kako da se sa smanjenim budžetom, opremom koja ne dolazi, hemikalijama koje se naručuju kao da stižu s Marsa, administracijom koja ne odgovara na pisma i mailove, sa ukidanjem zapošljavanja može praviti svetska nauka neka se odmah javi resornom ministarstvu u Nambiji (NAuka Može Bez Ikakvih Jakih Investicija).

Sizifov put - nauka u rukama tragičara

Ako Vam dete iz nekog razloga privlači nauka, istucite ga na vreme

 

Naučnik u Srbiji polako, ali sigurno, gubi bitku s vremenom, državom, novcem i privredom. Ja imam san. Kad sam bio mali čuo sam i zapamtio tu moćnu rečenicu iz govora Martina Lutera Kinga. Njegov glas, njegov san. Svako dete ima san, šta će da bude kad poraste. Neko bi da bude pevačica, neko fudbaler, a nekome statistički zapadne nauka. Šta se očekuje od naučnika? Da se u ineteresu svojih sposobnosti bavi onime što najbolje razume. Ono u šta veruje da može znanjem, intuicijom i maštom da pronikne. I to nema veze s novcem, državom, privredom. Ima samo veze s porodicom, devojkom, ženom, decom, unucima. 

 

I dok umetnici imaju slobodu da mogu da slikaju, pišu i komponuju po inspiraciji koju im daju muze, posao naučnika je između inspiracije i fizičkog rada. Ali, kad se posao voli, nije teško. Ili što bi estradne zvezde rekle - volim svaki svoj publikovani rad kao dete i ne mogu da kažem koji mi je najmiliji.....Smešno. Mogu to uvek da kažem. To je onaj koji se tek roji u glavi, probija kroz maglu ideja i mogućih puteva i prosto zablista kao imaginarni put svitaca u noći. Taj nezavršeni, isprepletani, bandoglavi problem koji zaokuplja dane i noći razmišljanja, uranjanje u publikacije koje su tek napisane, ili stare i po nekoliko stotina godina. Taj uzbudljivi trenutak kada se formira jasna ideja šta treba uraditi je uglavnom kraj naučnih preloma i izbora radnih planova. Nakon toga nastaje oštra divergencija dolaska do rešenja naučnika u Srbiji i naučnika van Srbije (Evropa, Amerika, čak i Kina).

Naučnik u svetu, pre svega, ima državu kojoj je stalo da se razvija nauka. Postoji dobro (čitaj obilno) finansiranje i iz državne i iz privatnih kasa. Razni fondovi stoje na raspolaganju i zainteresovane kompanije finansiraju univerzitete i istraživače.

Naučnik u Srbiji ograničen je prostorom, novcem, ljudima, brzinom (pre sporošću) nabavke opreme, hemikalija, nekompetentnom administracijom. A sada se tome intenzivno pridružuje i BOJKOT administracije da im da platu. Ima u tome neke dijalektike. Ako im da platu, kao neodgovorni ljudi, naučnici će je potrošiti. Na kvalitetetan život, odeću i obuću. Na putovanja i skupe provode. Na nakit i luksuzne automobile. E, ne može. Neko tamo, stvarno pametan, odlučio je da naučnicima (svejedno gde su, na fakultetu, institutu ili u privatnim kompanijama) uskrati novac. Tako sprečava naučnike da se pokvare i postanu odvratni deo potrošačkog društva kapitalizma. Jer naučnici na zapadu imaju bezobraznih 10 puta veću platu (minimalno), pa se lako pokvare. Idu iz zemlje u zemlju. Naši bogami neće tako. Jer, ne samo da im država ne da platu, ne da im ni ono što se zove opremom za minimum procesa rada. Dakle, ako niste primetili, drage moje akademske kolege, i svi drugi simpatizeri nauke i naučnika, DRŽAVA JE U ŠTRAJKU. Štrajkuje prema starim naučnicima, pa i prema mladim. Da se ne kaže da ih diskriminiše.

Ima li smisla sanjati u Srbiji? Sanjati san naučnika, rešavati naučne probleme. Praviti nove lekove, čistu vodu, bolju hranu ili rešavati ono što sanjaš. Zašto je taj san tako dronjav? Zato, ako vidite da i Vaše dete sanja, odmah ga istucite. Takav luksuz nije Srbiji potreban. Srbiji su potrebni političari plavi, žuti, crveni. Srbiji ne treba inteligencija, nauka, naučnici, jer u Srbiji je stalno revolucija. A jedna revolucija je jednom davno (1789.) ubila Lavoazijea (1794.), briljantnog francuskog naučnika. Reči koje su pratile giljotiniranje njegove genijalne glave bile su REVOLUCIJI NE TREBAJU NAUČNICI. 

 

E, dokle god kod nas traje (a bogami traje) revolucija, naučnici nam nisu potrebni, a onaj koji je kroz san počeo da mesečari, neka ode po opremu i hemikalije, softvere i sve što mu treba u magacin na tačkice ili bonove (tako je u svakoj revoluciji). Neka nauku prepusti bezobraznom kapitalizmu, jer potrebno nam je da od nekoga ipak sve to uvozimo.

Pa šta ako su naši naučnici sposobniji od uštogljenih Britanaca, prebogatih Nemaca ili romantičnih Francuza i u inostranstvu ostvaruju vrhunske rezultate? To je greška sistema u kome se nalaze. Kod nas, to ne dolazi u obzir. Zato istucite dete, kad nemate hrabrosti da menjate političare.

Voda naša nasušna - ili kako je grad postao pustinja

Gradonačelnicima nema ko da piše

Naši prijatelji imaju rešenje za budućnost koja dolazi

Nekada, ne tako davno, ima tome par decenija, bejah mlad. I, kao svakoj mladosti, ništa mi nije bilo teško i sve me je nerviralo. Živeo sam život u toj ravnoteži. A onda, iznenada, sve je počelo da se menja, zajedno sa mojom generacijom. Starili smo ružno, okruženi ružnim događajima, zlim prijateljima i još gorim neprijateljima. Gazili su nas, pljuvali, ponižavali, ružili i na kraju razbili. Kao zvečku. 

U celom tom razbijanju, razbijan je i moj grad. Beograd. Ali i svaki drugi grad može istim stvarima da se “pohvali”. Nenadano se provukosmo kroz prelaz između vekova. Počeo je novi, sa fanfarama i najavama kraja sveta. Holivud je to ispratio sa par filmova, a mi smo dobili po par rupa u srcu, mozgu i putevima. Neki osioni klincu su se razmahali u vožnji, neki ministri takođe. Odoše i njihove i tuđe glave. Grad odavno nije više bezbedan. U vremenu sveopšteg propadanja svi su zaboravili na vodu. Istu onu koja me je kao klinca nervirala. Pre 30-40 godina nisi mogao leti da prođeš kroz park, ulice ili grad da se ne pokvasiš. Zalivali su ulice, kao da su očekivali da asfalt procveta. Parkovi su bili mokri, toliko da su se blatnjavi da su se potočići slivali niz ulice. I ko da se ne iznervira. 

Baš me je tada, u osionosti mladosti, bilo briga što su parkove delile babe i bebe. Babe su se zavlačile u senke i pričale o boljim vremenima, uz blagi smešak svojim unukama i unucima i zahvaljivale bogu na senkama raskošnog drveća. I te su me priče nervirale. I otisci blata na patikama. I lišće koje je u rečicama plivalo do rešetki. I čistači koji su ih skupljali. 

Leteli su oštri mlazevi vode iz cisterni. Lupali su po asfaltu, automobilima, koji su bili veći krševi i u manjem broju nego danas, ali su bili tu. Prsti polivača ulica su bili ukočeni od mlaza hladne vode koji je iskakao iz creva, ali oni su uživali u tome. Prskali su po šoferšajbnama, kada su ih vozači molili, po drveću da obore po koju loptu, koja se na drvetu gnezdila, da bi obradovali klince. Crevo je kao debela zmija iskakalo između njihovih nogu, na ivici neukrotivosti. Bili su ti ljudi nekako omiljeni, a mi se nikada nismo pitali zašto, niti da li će oni uvek biti tu. Mislili smo da će biti. Zašto ne bi bili?

Onda su počele političke promene. Svi su imali opravdanje za glupe poteze koje su povlačile njihove partije. Najgluplja odluka (u letnjem periodu) za grad bila je da se ukine polivanje ulica i parkova. (O fontanama i da ne govorim.) Jeste, lako je doći do tog zaključka posle 30 i kusur godina. Ali, nisam valjda jedino ja stario i primećivao kako je grad sve topliji, kako su iz parkova nestale i senke i babe i bebe. Jedino parkove nastanjuju kučići, praveći nam mali kakodrom.

Nema više svirača na hladnim mlazevima. Nema ih više od 15 godina. Grad se suši, pretvarajući se u prljavog, zapuštenog i dehidriranog dedu. Nema hlada, a poneka cisterna bleji po centru grada, čekajući da se ošamućeni ljudi povrate. Zamislite da to neko uradi na stari način, prskanjem grada i ulica. Zamislite  efikasno i potpuno rashlađivanje na stari način, uz novatorije tipa raspršivanja vode u višim slojevima, uz osvežene parkove, cvetne žardinjere i tende na kojima bi mogle da se nađu podjednako glupe reklame koje nas već vređaju s raznih panoa. Ako na panoima samo kradu vidik, ovde bi mogli da budu bar od neke koristi. 

Ali, da bi se sve to desilo potrebna je voda. I da nisam hemičar, možda, ali samo možda, bih poverovao da je ona skupa, jer se po ulicama mora raspršivati čista, pijaća voda. Bože koliko si ti velika neznalica kada puštaš na nas kišu. Pa, ta voda nije za piće. Kisela je, čađava je, puna mikrotoksičnih čestica. Ali to nije zabranjeno. Jer - ko realno može bogu išta da zabrani? 

Mnoge sam gradonačelnike video na delu. I nema im pomoći. Svi su umereno sposobni (da se eufemistički izrazim). Par merila postoje koji objektivno iskazuju uspešnost svakog od njih. Rupe na putevima (tu su). Saobraćaj u haosu (prisutan). Polivanje grada (nije na času). Čistoća (trajni invalid). 

Dakle dajte nam vodu. Da ne gledam kako po TOPČIDERSKOM PARKU ide onaj smešni kamiončić i prska uzvodno ivičnjak, gurajući deo prljavštine na trotoar, a deo se odmah sjuri nizvodno. Ali nisu to rečice kao nekada. To su bljuzge koje istog trenutka rasprskaju automobili. Takva se voda osuši za par minuta. Od nje, kao ni od kamiončića nema vajde. A nema ni od onih koji izmišljaju kako je voda skupa. 

U danima kada pustinjski narodi filtruju posebnim membranama morsku vodu i prave pijaću i tehničku vodu, naše reke ne mogu da daju vodu koja bi se po tehničkim standardima prilagodila zalivanju. Nisu li to priče za malu decu? Jesu, ali toliko smo svi otupeli, da nam ostaje po neki blog, lajk i slično da pokušamo da podsetimo i sebe i druge kako je bilo, da nam deca ne otupave gledajući Velikog farmera. Bože, što mrzim te sapunice za mozak. Nije slučajno što ih emituju NACIONALNE televizije. To je terminalna faza odumiranja mozga nacije. Ko odgleda Velikog brata i Farmu zreo je za transplantaciju svake misli. Pa i da su nam dovoljno hladni gradovi i da su nam dobri gradonačelnici uradili baš sve. A babe i bebe s početka priče? Neka uključe klima uređaje, dok ima struje…Ovom gradu ionako nisu potrebni. Ni mi, stara gunđala. Bez nas i njih biće neki novi šou. Možda izbor najlepšeg silikonskog para u ulici sličnog naziva.

Nauka na samrti - naučnici pred gladovanjem

Smrt spske nauke zakazana za 2014.

U prethodnom tekstu sam napisao šta mislim zašto se (hemija) nauka otuđila od ljudi. Ali nisam dodirnuo temu politike, iako su mi je jasno sugerisale i kolege i TV i štampa. Spadam u onu generaciju koja je odrastala uz bajke o Japanu. Pametni, sposobni, posvećeni ljudi. Kada bi dolazili u Srbiju, nisu se baš dobro snalazili u društvu i imali su problem s jezikom, pauzama za kafu i ručak. Tek, tada su najčešće prepričavali viceve da su Japanci govorili:" Mi smo gosti, nećemo mi u vaš štrajk". I bilo mi je to tada smešno. Štaviše, bio sam prevaren, pa sam i poverovao u to. 

A, onda su se moje kolege vraćale sa raznih studijskih putovanja (od Amerike do Japana). I razbiše lošu sliku o srpskom naučniku. Promenila se ta slika tamo negde 1980. u mojoj svesti. I dalje se menja. Cenim sve svoje kolege sapatnike, koji se u ovoj zemlji odvaže da krenu u rešavanje naučnih problema. Žao mi je i ove dece, koja na brojnim univerzitetima stiče titulu doktora nauka, a zatim ostaje bez posla. Univerziteti nemaju para, država nema para, roditelji nemaju para. Niko nema para. A po selima i zaseocima, po gradovima i gradićima politički fićfirići voze državne automobile, troše državne pare i ništa osim afera ne poklanjaju državi. 

Godinama (u mom slučaju decenijama) me lažu da će biti bolje, da će se povećati ulaganje u nauku. Mogao bih da se pridružim opštoj tužbalici kako mnogo radimo, a kako nas malo plaćaju. Ali i to seže u davne socijalističke dana, kada su radnici govorili niko ne može tako malo da nas plati, koliko mi malo možemo da radimo.

Nema smisla nabrajati linkove i sajtove koji govore o stanju u srpskoj nauci, jer ima stotine i stotine tekstova slične sadržine. O ulaganju u opremu skoro da ne treba trošiti reči. Tamo negde na dalekom istoku, posle drugog svetskog rata, Japan je poslao svojih 1000 studenata da donesu nova znanja, ali i da budu najbolji u tim zemljama (širom sveta) u kojima su se školovali. A onda i gladni i bosi, sa Hirošimom i Nagasakijem na vratu izgradili su supermoderno i razvijenoi društvo. Kako? Lako, radni su i vredni ljudi, mnogi kažu. Nije tako. To je velika laž. Japanci jesu pametni, ali to nema veze s pameću. Ima s parama. Ni naši sportisti ne mogu da se spreme za trku ili fudbal u Srbiji. (Poznata Vam je priča o Ani, Noletu i gomili drugih klinaca?). Jednom davno, jedan od najvećih naučnika Arhimed samouvereno je rekao: "Dajte mi oslonac, pomeriću zemlju". Dajte srpskim naučnicima pristojne uslove za rad (prostor, modernu opremu, servis iste, mlade naučnike da se zaposle), pa će se munjevito razviti i srpska nauka (prava) i srpski biznis i privreda. Nastaće hiljade novih radnih mesta. (Setite se Japana,). Ovako nas (kao zemlju) samo čerupaju socijalistički i demokratski bogataši. 

Da pojednostavim do kraja. Dva podjednako talentovana dirigenta stoje pred orkestrom. Jedan orkestar ima instrumente (Japan), a drugi nema (Srbija). Dirigenti mašu, a muzika se čuje samo u japanskoj hali. U Srbiji muk. Zemlja u tami i tišini što se tiče naučnog razvoja, privrede, rešavanja velikih svetskih otkrića. U nauci nije važan samo kvantitet - norma. Već kvalitet. Oblast. Naučni prodori. Strast otkrića. To pripada generacijama koje dolaze, ali neće imati na čemu da rade niti s kime. Svi ćemo pomreti čekajući da nam ulaganje u nauku sa 0.3 % bruto nacionalmog dohotka poraste na 0,31%. Ne nisam pogrešio u brojevima. Koliko treba novca da bi se Srbija brzo razvijala? Bar 3,1%. I jedini koji to ne vide su oni kod kojih je kesa. Političari. Dajte rukovodiocima projekata po 10.000 evra za svakog zaposlenog, ne uzimajte mu PDV (petinu prethodno date sume). Ne terajte ga da se ponižava kroz javne nabavke za sitnu opemu (ispod 10.000 dolara). Recite koji su to problemi i dajte da ih rešimo. Od energetike - do ekologije. Mi imamo poverenje jedni u druge. Da li političari veruju jedni drugima? Ne, inače ne bi stalno menjali zakone i pravili sve gore i gore. Što reče moj mlađi saradnik - taman misliš da si nogama dohvatio dno, a shvatiš da stojiš na rešetkama.

Pre 13 godina, čim su ukinuli savezno ministarstvo za nauku, znao sam da nam se dobro ne piše. Ukidanjem ministarstva za nauku (to je bila prava nagrada za zvezdani skok) marta 2011. problemi su postali nepodnošljivi. Staviše nas posle "demokratskih promena" na ocenjivanje. Ko da više radova (belih, plavih i zelenih) - imaće veću platu. Pomučismo se, uradismo tako. Dobismo i nagrade daleke 2004. Nakon toga sve kreće po zlu. Formirana norma ne ostaje -  uvećava se, a uslovi su gori, a zatim mnogo gori. (Dirigent je u međuvremenu slomio ruku). Srbija je zveda u usponu u nauci - budalaština. Samo MIT u Americi ima više radova, bolji su i citiraniji. I opet ima 10 x više para od cele naše države. Harvardu je budžet povećan za 2 milijarde dolara.

Naš problem ne čini samo državna administracija, već i nepostojeća privreda. Za 35 godina, koliko se nalazim na fakultetu broj privrednih SUBJEKATA koji traži pomoć od nauke je zanemarljiv. Bio je simboličan pre 20 godina, a sada prelazi u infinitezimalnu veličinu. Da ima ko da da pare van države, da mu je stalo do toga da se To i To radi u njegovoj državi, tada bi bar nešto bilo drugačije. E, ali to bi bilo da naši BIZNISMENI imaju nacionalni ponos.

Ali, glavni revolt koji ovih dana pogađa brojne naučnike je "kašnjenje" plata. Nikada se nije desilo u ovih par decenija, koliko primam platu, da mi je drugi deo države oprostio što sam s nekom ratom, čekom i sl. kasnio. Nikada, ni meni ni drugima. Uvek je sledila kazna, u vidu kamata. Ali, zato je država tu da bezobrazno kasni. Kao da ministarstvo obrazovanja i nauke ne može da prestane da kreira greške. Mala matura - zvuči poznato? 

Taman je ciga naučio svog konja da gladuje, a on crk'o. (Pokoj duši dirigentu. Orkestar može da se raspusti, kad ne može neodgovorna administracija.)

Posmrtni govor (mladi političar pred kojim je karijera)

U nauku smo uložili 400 miliona evra u poslednje 3 godine. (Na groblju muk. Niko i ne prisustvuje sahrani). Otvorili smo nova radna mesta. Zvezda u usponu je nenadano umrla. Stalo joj plemenito srce. Očekuje se uvoz nauke iz Kine. Ionako je jeftinija. I blizu je Japanu.

Demistifikacija izrade domaćeg sapuna - obnavljanje znanja, deo II

Kako se pravi domaći sapuni - korak po korak?

Odabir masnoća

Da li je čudno reći da je mnogo lakše sve to raditi u Francuskoj, Engleskoj ili Americi? Meni lično jeste, jer kada je moja baba pravila sapun (u mladosti), tada su ga u tim zemljama pravile samo fabrike. Ima  tome nešto više od 50 godina. A moja baba nije bila jedina u ovoj zemlji. Naprotiv. Nažalost, ova praktična veština se izgubila. Ali, osvežićemo to znanje. Korak po korak.

Sadržaj masnih kiselina u najčešće korišćenim jestivim masnoćama

Sapun najviše peni ako su masne kiseline od kojih je napravljen kratke i zasićene. Zato je kokosovo ulje nezamenljivo za sve sapune koji lepo pene. Ovi sapuni i bolje peru od sapuna pravljenih od npr. sojinog ulja.

Kao masnoće u Srbiji su na raspolaganju različite masne sirovine različitog i nestandardnog kvaliteta. Da ih ne nabrajam pojedinačno, ilustrovaću samo kroz kokosovu mast (čvrsta faza) ili kokosovo ulje (tečna faza). Da li je mast ili ulje zavisi samo od spoljašnje temperature. Kokosova mast se na zapadu jede, služi za prženje (bolja je od ulja za to), maže se kosa, koža, prave se kozmetički preparati. Cena je često 4 dolara po kilogramu (za hobiste). (U industriji košta manje od 2 dolara po kilogramu.) To je oko 350 dinara po kilogramu (ne litru). A kod nas 1 kg košta oko 20 evra. Zanimljivo, zar ne? Prodaje se kao ekstra devičansko. A za sapun je ne samo nepotrebno, već i glupo dodavati skuplju, ekstradevičansku varijantu. Slično je i sa maslinovim uljem. Za sapun se, po starim majstorima i po novim tehnološkim procesima, preporučuje rafinisano ulje, jer se dobija sapun boljeg kvaliteta, u smislu standardnog sapuna.

Za sapun se bira ili preporučuje i palmina mast, a kod nas može da se kupi uglavnom samo palmin olein (nezasićena varijanta), a za sapun je preporučen palmin stearin (bolje peni i pere). Ali ako se pravi sapun od ulja, bolje je da se koristi jeftinije, npr. suncokretovo ili kukuruzno ulje. Ne treba zaboraviti i da se čuveni sapun iz Marseja pravio od najlošijeg maslinovog ulja. Dakle, koju god sirovinu da izaberete, dobićete dobar sapun, ako radite dobro i precizno.

I danas se na zapadu prave izuzetno cenjeni sapuni od goveđeg loja. Bolje pene i daju stabilniju penu od biljnih sapuna. Ili se mešaju s detergentima (Dove, tekst sledi).

Priprema hemikalija

Prvi deo je najteži. To je odabir sirovina i izračunavanje potrebne količine NaOH. Može se nabaviti u farbarama ili kod specijalizovanih dobavljača (Centrohem). Ne koriste se visokokoncentrovani rastvori namenjeni otpušavanju cevi, jer mogu da sadrže varikinu ili druge škodljive supstancije.

Rastvor hidroksida se pravi isključivo u dejonizovanoj vodi (nikako česmenskoj ili kišnici). U navedenim kalkulatorima su date i preporučene koncentracije (u %), ali i stvarne količine za odmeravanje. Hidroksid se sipa u vodu, uz lagano mešanje. Ako se voda sipa preko hidroksida "zapeče se" i teško se rastvara. Kvalitet hidroksida se poznaje  pri rastvaranju. Ako se napravi 30% koncentracija (30 g + 70 g vode) i rastvor nije POTPUNO bistar, to je od karbonata (vlažni NaOH apsorbuje  CO2 iz vazduha i po površini se pretvara u karbonat, koji se u ovako koncentrovanom rastvoru sode ne rastvara). Može i on da se koristi, ali je potrebno odmeriti malo veću količinu hidroksida. Ako je hidroksid potpuno ovlažio ili se zgrudvao, ne koristite ga za sapun, jer se ne može izmeriti tačna masa. Rastvorite ga u dvostruko većoj masi vode i koristite za otpušavanje kade i sudopere.

Praviti sapune u kući može da bude i zabavno i korisno, ali i opasno. NaOH je opasna hemikalija, vrući rastvor koji se dobija rastvaranjem može da opeče, a pri sipanju fina prašina može da se udahne i izazove jak bol u plućima. Zato se savetuje merenje i rastvaranje na terasi, sa maskom na licu, zaštitnim naočarima i rukavicama. Ako imate nekog iskusnog hemičara, tehnologa ili farmaceuta da vam pomogne, slobodno iskoristite njegovo znanje. Dobra zaštitna oprema ne košta mnogo!

                                          Zaštitna oprema pri pravljenju sapuna.

Postupak 

Ovako mi hemičari  napravimo sebi i drugima propis (protokol), koji se lako može zapamtiti i uraditi po koracima. Ovde će biti opisan samo tzv. hladni postupak, jer se samo on preporučuje za hobiste. Postupak kuvanja je opasan i može da napravi povrede ili ošteti kuhinjsku opremu, pa ga prepustite profesionalcima!

1. Izračunati potrebnu količinu hidroksida i masti.
2. Izmerite odvojeno masnu fazu i hidroksid.
3. Rastvoriti hidroksid i sačekati da se ohladi na 40-45°C.
4. Masna fazu zagrejte na približno istu temperaturu 40-45°C.
5. U masnu fazu uroniti štapni mikser.
6. Dodati celokupnu količinu alkalne vodene faze (rastvor NaOH).
7. Najmanjom brzinom mešati u intervalima od po 1-2 minuta, pazeći da se mikser ne pregreje. (U opciji mehaničkog mešanja varjačom proces traje mnooooogo duže. U tom slučaju se radi u dubljem sudu).
8. Čim masa postane gusta kao vruć puding (zavisi od količine, ali obično oko 3 do 5 minuta), izvući štapni mikser i odložiti ga na predviđeno mesto.
9. Nastaviti mešanje varjačom (ili samo nastavite, ako ste sve vreme koristili istu) ili običnom žicom za mućenje 5 minuta.
10. Izliti masu u pripremljeni kalup. Iako se koriste razne posude, najlakše je raditi sa silikonskim kalupima (mafini, sitni kolači i dr.).
11. Dobro "ušuškati" kalup. Da se sapun ne bi lepio za pokrivač, obično se pokrije tankom folijom za uvijanje (nikako aluminijumskom).
12. Nakon 24 časa izvući masu iz kalupa.
13. Iseći kriške sapuna i staviti ih na bezbedno mesto da se suše i da se reakcija završi (do 8 nedelja).
14. Ako imate uslova da izmerite pH, saponifikacija je gotova kada pH 1%-tnog vodenog rastvora sapuna u sveže prokuvanoj dejonizovanoj vodi spadne ispod 9,5.

Reči ohrabrenja

Za sve koji se spremaju na malu avanturu pravljenja sapuna, slobodno posetite preporučene linkove za kalkulator. Pouzdani su i ne morate ništa da računate. Vaše je samo da tačno izmerite masti (ulja), vodu i NaOH, ali da pre svega vodite računa o korišćenim hemikalijama i sopstvenoj bezbednosti i bezbednosti osoba koje vam pomažu.

Sapuni koji se prave u domaćinstvu su u svim zemljama s viškom masnoće (od 4 do 10%). Tu i nastaje polje urbanih legendi. Ako se za saponifikaciju doda slučajno tačna količina NaOH (a ona za smešu masti i ulja može da se odredi realno isključivo u laboratoriji), tada se kod "traga" dodaje jojobino ulje, kakao buter ili neka druga skupa mast. Ruku na srce, mast je mast. Teško naša koža pravi razliku između maslinove i kakaove masti. Čulo ukusa - da. Ali o tome u drugom tekstu.

Iskustvo i praksa su nezamenljivi. A, osim ovih sajtova koji su preporučeni, ima i mnogih drugih koji se bave i proizvodnjom i prodajom sapuna. Moj cilj je bio da se svi podsetimo ovog starog procesa. Ako imate sopstvenih receptura pošaljite ih, biće unete u nastavak teksta.

Na mnogim sajtovima ima mnogo trikova, unošenja mirisnih komponenti i biljaka. Ali pre toga je potrebno  da napravite prvi korak - SVOJ prvi sapun.

Natrijum u višku - put ka sigurnom narušavanju zdravlja

Izmenjeno i dopunjeno 

Ovaj tekst je objavljen prvo na drugom blogu, ali mi je lakše da pratim samo jedan blog (u oskudici vremena). Najzad potreba za izmenom i dopunjavanjem je došla već u ovom tekstu (niže).

Natrijum je metal. Veoma reaktivan i izuzetno značajan u hemiji, poljoprivredi i kao jon u našem zdravlju.

Hemičari vole natrijum hlorid (kuhinjsku so), jer u smeši s ledom postiže izuzetno niske temperature (jedan težinski deo soli i tri dela usitnjenog leda postiže -21°C. Zgodna smeša za brzo hlađenje svega, pa i u domaćinstvu napitaka. Razbija emulzije, rastvara proteine, zbog čega se hrana soli, da bi proteini lakše "prešli" u rastvor. Neophodan je da bi hrana imala ukus. Ali se njegova količina sve više zloupotrebljava. Koliko treba unositi natrijuma u svim oblicima (slaniši, testa, slatkiši, gazirani sokovi)? Odgovor na to pitanje je dostupan na mnogim sajtovima . Ono što je zanimljivo je gde je sakriveni natrijum. Mnogi proizvođači ne navode količine natrijuma u svojoj hrani. Neki navode. npr. Štark. . Podatak od 2 g natrijuma u 100 g slatkiša je ozbiljno upozorenje. A da li ga iko tako doživljava? Deci je količina od 100 g slatkiša neprimetna, samo u jednoj užini. A sa kesicom ovih (ukusnih) slatkiša deca unesu više od potrebne količine natrijuma za dan za odraslu osobu.

Višak natrijuma u slatkišima je posledica korišćenja kiselo-invertovanih sirupa, kao i slatkog sirupa koji se dobija iz kukuruznog skroba (visokofruktozni sirup). Soli se i slana i slatka hrana. 

U narednim danima ću pokušati da nađem i na drugim namirnicama sakriveni ili nesakriveni, ali opasni natrijum. Do tada pratite etikete, tražite sadržaj i samo da podsetim one koji su davno pretvarali merne jedinice. 2 g je 2000 mg. I to je maksimalna količina koja bi smela da se konzumira dnevno u svim namirnicama, slatkišima, testima i pićima.

---------------------- Ovo je nužni dodatak-------------------

Na žalost na mnogim namirnicama količina natrijuma nije označena ili je sakrivena kroz pojedine sastojke ili su slova toliko sitna da sam odustao - treba mi nešto nalik ovome da bih pročitao mikroslova.

.Tako se kao ugušćivač (natrijum alginat), stabilizator ili konzervans (natrijum benzoat) pominju razne supstancije koje su natrijumove soli. Organizmu je svejedno koji je natrijum u pitanju. Kuhinjska so (NaCl), soda bikarbona (NaHCO3), karboksimetil celuloza (kao Na so) ili natrijum bisulfit (NaHSO3) Svaki doprinosi ukupnoj masi natrijuma, koja se uvek obračunava na natrijum hlorid. Ko god ima uvid u sastav ili može da slika etikete da mi ih pošaljete, a ja ću dodavati sve takve namirnice, da znamo od čega da se zaštitimo, da bolje razumemo ko nas to truje (ili tačnije ubija), a onda su nam i deca i unuci bezbedniji. Visoki krvni pritisak, koji je i mene počastio veoma često može da se kontroliše promenama navika u ishrani. A za to treba hrabrosti i veštine da se obogate ukusi u našoj hrani kako bi se istisnula so. Meni je u mnogim aspektima pomogla filozofija kuvara genijalca Džejmi Olivera, u svaki oblik hrane što više začina. Ali za to treba i vremena i novca i novih navika i mnogo bolje meso od raspračanih leševa po supermarketima i privatnim klanicama.

Zanimljivo je da Amerikanci koji se hrane izuzetno nezdravo imaju hiljade organizacija koje su se posvetili promenama navika i demistifikovanju hrane u svim oblicima. Kod nas to čine samo izuzetni pojedinci, koji su uspeli da stvore svoju filozofiju, navike, organizaciju, pa čak i školu kuvanja zdrave hrane. Briljantno (Majo), nema šta. Samo treba slediti mlade i hrabre.