Država je pred šlogom - ima odliv mozgova

Šta svi iščekujemo - rešenje ili krizu?

U biti naučnika je da ne prekida svoj rad. Naučnik mrzi i telefone koji ga odvraćaju i od istraživanja i od obučavanja mladih. Ne voli kad krene ka laboratorijskom stolu ili kaseti s hemikalijama, a oni prazni. Ne voli kada mora da moli za ono, što mu svuda u svetu pripada. Za moju generaciju (60.ta + koja) je već kasno za velika dela. Pojelo nas je vreme, uz sva koprcanja. Ali želim da čitam o velikim otkrićima klinaca s Beogradskog Univerziteta. Osvojim studentima koji ulaze u zonu magije i naučnih čudesa. O njihovim uspesima i radovima. O citatima i valjda konačno nekoj Nobelovoj nagradi. Stoga je moje priključinije protestu iz želje da doprinesem u stvaranju dostojanstvenih uslova za rad (po meri generacije koja je svašta proživela), ali i da pomognem drugima da shvate šta je to nauka. Da to nije samo faktografija kvantiteta radova, niti samo trenutni status našeg Univerziteta u prvih 500 sa Šangajske liste. Da pokušam da objasnim i onima koji postavljaju vrlo čudno pitanje, ili pre bezobrazni komentar - šta hoće ovi naučnici, samo bi platu? 

Zašto je nauka tako marginalizovana? U društvu, politici, u svesti. I to ne samo naših političara. Razumem ja njih. Naročito mlađe. Učili su u vremenu koje nije bilo izdašno u obrazovanju. Izgubili su onu rodoljubivu strast, kakva je krasila ranije političare. Da sam i ja PREDSEDNIK ili PREMIJER i ja ne bih baš poštovao naučnike, videvši baš te koji me okružuju. Šta su oni uopšte postigli? Većinom iz klupa u VLAST. A onda to postane stanje duha, a ne profesija. Sele se po partijama, samo da bi zadržali mesto u klupi. Naravno da nisu svi političari isti. Jer da jesu bila bi samo jedna partija. I opet bi naveliko zvonila jedna od najtupavijih rečenica koju sam slušao kao klinac snaga naše partije se ogleda u njenoj brojnosti. (Na žalost i sada ima takvih tendencija.). Dakle da sam i ja P ili P verovatno bih mislio da su i svi ostali isti. Zato se sve i svodi na brojanje, statistiku i prevare. Više puta su nas do sada prevarili od 2000.-te i stalno menjali i opet hoće da menjaju pravila. Pre toga je bilo stanje ludila, pa i nije za poređenje. Ali, ako neko već uzme kredit za opremu, logično je da je isporuči, a ne tri godine da je rasteže, zatim da se obezbede sredstava i za održavanje, servisiranje, osiguranje, nabavku rezervnih delova. Pa i auto se registruje na svakih 365 dana. Plaća se kasko osiguranje, redovno se pere i menjaju mu se gume.

Kako radno okruženje utiče na snove?

Red je da kao ljudi odradimo ovih 10 do 15 godina i odemo u penziju. Takođe kao ljudi. Zadovoljni. Da iza nas ostavimo jasna pravila koje neće svaki činovnik da menja, jer mu nisu jasna. Da ovi mladi ljudi, kada se završi protest, uđu u laboratorije i rade do svoje penzije bez borbe za najelementarnije uslove rada, obrazovanja i usavršavanja. Da kod nas počnu da dolaze strani studenti. Iz Evrope ili Amerike, recimo. Neki već dolaze, ali ne iz tih regiona i ...tu priču svi znaju.

Samo neoprezni ljudi mogu da dozvole naučniku da nema uslove za rad. Njegova pamet, strast ka rešavanju nemogućeg, kreativnost i podrška ljudi koji ga poštuju okreću ga ka rušenju te prepreke, baš kao što se u eksperimentu sukobljava s izazovima prirode. Ima komentara tipa, a šta ste proizveli dragi moji. Zašto ste na državnim jaslama? Iz dva razloga. Nema industrije koja na zapadu učestvuje u finansiranju i zato što je obaveza svake države da razvija sopstvenu nauku, jer je to u njenom STRATEŠKOM interesu. Da joj se novi doktori nauka ne brukaju po svetu, kao neki ovde.  Naši "industrijalci" više vole "pevačice", tako da će "B kultura" imati više šanse u svojim, budućim, protestima. Ali, od nečega se početi mora.

"Da sam ja VLAST"- ta tako čuvena rečenica- odmah bih se uplašio onoga do čega može da dođe kada 2500 (3000, nije bitno) direkno viđenih i bar onih 9000 nevidljivih, skupa sa klincima koji već 2 godine čekaju da se zaposle na projektima postavi sebi samo jedan cilj - UKLONITI PREPREKE da bi moglo dobro i kvalitetno da se radi.

Vežbam dok sam mlad i samo vas gledam.

Nekada su bogati ljudi ostavljali donacije svome otečestvu. Zidali zgrade, kupovali opremu. Zato mi je pomalo muka od mnogih kritičara koji su otišli pre XXX godina, a da ništa nisu vratili ovoj zemlji. Misle, nadmudrili su sistem, vlast i nas koji smo ostali. Nisu, samo su se otuđili. Neki od njih su sada, na talasu novih promena osetili kajanje ili žele da se iskupe. Takvima treba oprostiti, jer ljudski je grešiti. Moje lično iskustvo je drugačije. Moje prijateljice su mi iz Švajcarske i Nemačke poslale opremu, pomagale u hemikalijama, a neki drugi, dragi prijatelji su mi iz Amerike i Evrope slali reference. Ali najvažnije od svega je da i sada ima onih bistrih očiju koje pažljivo prate naša predavanja, rade na sebi i rešavaju probleme koji im nauka izazovno nameće. Nije red da rešavaju i egzistencijalne i profesionalno-organizacione probleme. Nije fer ako želimo, a sigurana sam da svi to želimo, da se penjemo na Šangajskoj listi. A BU to može. Jer ima snage za to. Zato svakom oko vas ispričajte nešto lepo o onome o čemu znate, šta radite, da biste promovisali nauku i taj specifičan način razmišljanja. Jer nauku čini sve - i metal i veštačka proteza, novi plastični zubi, boja za  kosu, lek protiv raka ili malarije, alergijske reakcije na polene ili hranu, proizvodnja piva i kiselog kupusa, enzimi i laseri. Nauku čini sve od snova do dela.

Idemo ponovo, strpljivo, reč po reč - SPASIMO NAUKU

Nauka u rupi - smeće na policama

Sedim i čekam. Oko mene u laboratoriji, po hodnicima, mailovima, SMS-ovima isti komentar. Ili pitanje. Ili nada. Ili rezignacija. Zapravo sve to. Goru smo zatresli, pa čekali. I? Odgovor je zapravo potpuno očekivan.

Kako su ranije roditelji vaspitavali decu? Da poštuju starije, da budu časni i pošteni i da uče. Nikada u svojoj mladosti nisam čuo da kada se neko dete pravda "Ma naučio sam ja, ali me mrzi nastavnik, pa mi je dao keca"... Nikada nisu deca dobila milovanje po glavi ili još grđe dobijala onu idiotsku američku rečenicu upućenu detetu koje je razbilo par automobila, izišlo s kaucijom iz zatvora - Volim te, sine (ćerko) i PONOSIM SE TOBOM. Bljak. Dobro je, stoga da nam naši sadašnji pomoćnici Vlade, premijeri, predsednici i ministri ne kažu opet ponosim se tobom vrli moj naučniče... Sećam se jedne priče koja je sažeta u legendarnoj rečenici: Dačo, care, ne daj pare.  

I nije dao. Sećem se, tu i tamo, poneka rečenica iz dana kada sam i sam išao u školu, ostaje da se živo vrti u svesti, jer joj okolnosti stalno daju na značaju i oživljavaju je. Hrani sina, pak šalji u vojsku, Srbija se umirit' ne može! Sada, mogao bih da se prisećam pesama, recitacija, vrelog govorništva i svega onog što je gimnaziju činilo tako strasnom u tom intelektualnom smislu. I pitanje moje generacije koja je gimnazija bolja: III, V ili VIII? (Zvezda ili Partizan?) Neke druge generacije su ostale u istim tim školama, kojima su promenili imena, nastavnike, nastavne planove i ideje šta bi trebalo da se uči. Promenila su se deca, ali je najstrašnija promena roditelja. Pre par dana, kada sam komentarisao da je NAUKA NA SAMRTI, dobio sam zanimljiv komentar i link slike koja je pred vama.

Sine PONOSIM SE TOBOM

Svestan sam rizika idealizovanja ranijih vremena. Ali, neke činjenice naprosto opstaju. A to je da je znanje postalo bezvezna kategorija za decu, a bezvredna za roditelje. Ali, svi bi kod dobrog zubara, lekara, provereno dobrog advokata, mašinca ili majstora. Kako ako ugušimo obrazovanje, nauku, kulturu? Kako kad umiremo iznutra kao društvo? Kako, kada u komentarima po novinama čitam - Šta hoće ti naučnici, samo bi pare, šta su to epohalno napravili? Šta stvarno? Pa očuvali smo PAMET i pored svih političara koji nas guraju kroz stotine muka! Sačuvali smo je za sebe i da je delimo. Nema ovaj moj tekst apsolutno nikakve veze s politikom, ni političarima. Ima s ljudskošću, čestitošću i znanjem. Dugo godina sam pričao s klincima u Petnici, komšiluku, selu... Svejedno. Sa srednjoškolcima, osnovcima, studentima. I uvek sam se obradovao, kada bih u tim očima koje prate moje usne kao da bi mi reči od nestrpljenja otrgli, video onu, svima nama u ovoj profesiji obučavanja poznatu, iskru shvatanja. A zatim i razumevanja. Tog trena vrede sve godine koje sam proveo u učenju, eksperimentisanju, naučnikovanju, koje traje do ovih dana. Sada većina mlade populacije ima neke druge vrednosti... Ali nisam zabrinut. Srbi su poznati po stradalništvu, nepotrebnom propadanju i dramskom patosu. Zašto bi se stvari rešavale lako i racionalno, kada je bolje da se ne rešavaju, pa da uz pesmu svi zaplačemo. 

Razumem i da većina neobrazovanih ljudi ne može u potpunosti da shvati ulogu nauke u društvu i zašto nam je plata efemerna u zahtevima. Ali najviše me plaše oni koji bi nas gurnuli pod jabuku ili davili u kadi u očekivanju da se neko pretvori u Njutna ili Arhimeda. Ako preživi. A naša Vlada bi da ne preživimo. E, neće moći tako. Lanac od 2500 karika naučnika, koji je opasao prvo Vladu, pa ministarstvo, je tek počeo da traži proveru svoje jačine. Ali, ipak mi je fascinantno da Vlada jedne zemlje ostane mrtva hladna što joj je celokupna pamet na ulici. I ne čudi mene što jedan ministar neće da da ostavku. Ništa to i ne bi promenilo ako se sistem ne promeni. Mene čudi da Vlada (i Parlament, sa svim ministrima u njoj i da im dodamo sve savetnike) misli da je pametnija od tih ljudi na ulici. U stvari, ništa me više ne čudi u zemlji čuda, gde niko nikada na vlasti nije kriv. 

Video sam roditelja kako pažljivo, bez povišenog tona, objašnjava izuzetno tvdoglavom detetu pet puta uzastopno zašto neće da mu pusti ruku dok prelaze ulicu. Mi se nalazimo na takvom prelazu, mi smo roditelji, pa je u redu da Vladi (nema tu više ministar šta da traži) ponovimo koliko god puta treba, pažljivo, držeći je za ruku da mora sa nama da pređe ulicu, pa možda jednom jedna Vlada postane zrela i odrasla i mi ćemo se tada stvarno PONOSITI NJOM.

Čekajući petak prisećam se i dođe mi da ....

Iz jedne beleške 4.VI 2011.

Čitajte


SAMO AKO ŽELITE DA POSTANETE DEPRESIVNI

Ko se nauke laća, od nauke se ugiba, praveći impakt i druge faktore. U svetu od nauke prave DOSTOJANSTVEN posao, po meri čoveka i društva u kome se razvija. A, kod nas? Pa evo malo Nušićevske matematike. Proverite koliko je 0,2% (0,3% - PDV - provizija dobavljača) od bruto nacionalnog dohotka Srbije PUTA MANJE od bruto nacionalnog dohotka Nemačke (3,2% + povlašćena cena, rabati i do 25% i sl). Dobijeni broj zaboravite i krenite u borbu da napravite što više radova koji nikome, pa ni državi koja ih finasira ne trebaju. I to zaboravite. Od svega oduzmite sate nerviranja, sastavljanja besmislenih spiskova, servisiranje kineske opreme i sl. To sve pomnožite sa sumom koju država daje za spremanje vrhunskih radova. Procena je da jedan EMBO ili Cell ili Nature traže i do 5000 evra za tu završnu fazu. Dobićete broj koji govori koliko u procentima naša država veruje da joj treba nauka. (Za neupućene, svaki broj pomnožen nulom, daje realno stanje FINANSIRANJA srpskog naučnog potencijala.) Dakle 0.

Misao današnja 4.VII 2013.

Stanje je gore. Zahtevi su da se isplati 50% finansiranja iz 2010. I svi su srećni A tamo negde, Austrija ima 110 puta veću sumu koju ulaže u nauku. Zanima me suma, ne procenat. Jer ova država nema više ništa što bi joj punilo budžet. Ali za sebe se ne brinem. Krckaću one dividende koje mi je dao ministar Mladi. A Vi? I Vi se "otvorite" i trošite te devize iz prethodnih podela akcija, jer kao navodno država nema para za nauku. 

Na žalost ne mogu u to da poverujem. Sve dok sa svih strana čujem kako u pomami kidišu na doktorate koje urade i odbrane za par meseci. Svi oni koji su godinama radili svoje magistrature i doktorate u čudu gledaju i ove "normalne" doktorate od 3 godine, a nekmoli ove od 3 dana. Zašto se to dešava? Kako je moguće da se istovremeno nauci otima, a s druge strane od istih naučnika se traže doktorati? Nikako, ali dešava se.

Kod nas na hemiji stvari su jasne. Naši klinci SADA rade i urade doktorate za 3-4 godine. Ali su po celi dan u laboratoriji ili u brdu referenci. Istražuju i svoje mogućnosti rada u sve lošijim uslovima. Da bi se uslovi poboljšali moramo da sebi damo zadatak da saniramo štetu. Svako koliko može. Od vrtića do fakulteta. Samo tako će NOVE političare biti sramota da traže i uzimaju doktorate u prolazu kroz neki univerzitet. 

Političari ostaju u sećanju samo ako su veliki državnici, naučnici ako ostvare velika otkrića. A ceo život svih ostalih je zapravo tu negde između. 

Tresla se gora - čeka se miš

Nemanjina. Krišti glas iz megafona, a sada hajde svi - zvižduk.........da nas čuje... Haos, buka. Ponovo oživele pištaljke. Nema šerpi, ali sve ostalo je tu. Gore, pod oblacima u kancelariji ON. Stoji okružen saradnicima i gleda kroz prozor. Vidi i čuje svakakve stvari. Tek u jednom trenutku, ON se obraća saradnicima:
- Zašto ovi ljudi viču "Ugasimo nauku". Pa, zar mi to nismo već uradili?- pita on saradnike.
- Ali, Gospodine Druže, oni ne viču "Ugasimo nauku", oni viču "Spasimo nauku", reče jedan mlađi administrativac.
- Dobro - reče ON - ali zašto to viču meni?
- Pa, jer su i oni u Vašem resoru.

-Uh, da - reče ON i udari se po čelu - Ali kako to da uradim ako traže i moju ostavku? Ništa ja ovo ne razumem, nego hajde da sastavimo taj avgustovski prijemni za srednje škole. To brate razumem.

I ja to razumem. Ne razumem zašto se svi ljute na NJEGA. Zar nas nije ujedinio? Od 10 do 13:30. Velika žurka. U okupljanju oko Pašićevog spomenika, kome je neko iz nepoštovanja grafitom unakazio spomenik, konačno sam video svoje drugove, koleginice i kolege koje nikako da stignem da vidim. Tu su i oni stariji od mene i oni mnogo mlađi od mene. Došli su, jer se nekako u vazduhu osećalo da je ovo poseban protest. A zašto je i da li je? Jeste, jer su tu bili i neki klinci iz đačkih klupa (njih samo par), studenti, moje kolege, asistenti i redom sva nastavna i naučna zvanja. I par klinaca na ramenima svojih roditelja naučnika.

I dok sam tako sabirao utiske, gledao slike i slušao komentare sa raznih strana (novine, TV i sl.), jureći ka nekoj ozbiljnoj izjavi iz Vlade, dopade mi pitanje-replika-pitanje-replika iz Skupštine. Večito Mladi ministar je objasnio da smo na posebnom spisku, jer NEKI naučnici hoće honorare. Neće da im se imena vide u trezoru. I pomislih: Bože, pa ovaj čovek je potpuno u pravu. Odakle naučnicima pravo da traže plate i honorare? Odakle? Jer reči Njegove me obasjaše kao svetlost. Njemu je sve jasno. On zna da ima dobrih naučnika i nema ništa protiv da oni zarađuju više. Pazite, naš Ministar nema NIŠTA PROTIV. Ta misao me obmota toplotom i bi mi drago da ima tako mudru Vladu, tako dobrog NJEGA koji sastavlja testove i OVOGA koji nema ništa protiv...

Lično ne volim buku. Ne volim dreku, pištaljke i sl. I da sam ja na njegovom mestu, rado bih podneo ostavku. Ali ON to neće. A i zašto bi? Iz neke ranije podele kada je Đelić abdicirao, ON je dobio jedno ministarstvo, koje ionako niko nikada nije hteo. Sada nam ekonomista priča da NEMA NIŠTA PROTIV da naučnici zarađuju, ako su baš talentovani. Ali oni mogu, iako nisu obdareni baš nikakvim talentom, da nas vode, da nam kroje i krešu budžet, da finansiraju svoje d(r)ugove, i sve ostalo što ide uz to...

Jeste, vikali su ljudi i nije ovo Megatrend. Nije. Nije ni Singidunum, ni bilo koji drugi privatni Univerzitet. Ali, kakve to veze ima? Šta je važno? Važno je to, da je grupa od oko 2500 ljudi (moja procena) formirala najveću pokretnu pamet,  prolazeći od Doma Sindikata, preko Vlade do Ministarstva. Ako se niko ne zabrine zašto se tako visoka koncentracija pameti svih generacija nalazi na ulici da bi tražila ono što im je potrebno, odobreno, pa oteto, onda ovoj nauci, nama svima i našoj kvazidržavi nema spasa.

Sizif kreće u akciju - da Vladi ispriča priču o Davidu i Golijatu

Umorio se Sizif od guranja stena uzbrdo, pa krenuo po pravdu. Samo da ne bude kadija te tuži, kadija te sudi, kadija ti glavu otkine (po običaju). Zagovornici evropskih vrednosti i dostojanstva rada uvek ćute kada je nauka u pitanju. Vreme je da svi progovore po koju reč. Ipak je lakše pustiti decu da zavole hemiju (fiziku, biologiju, matematiku, informatiku ...), nego ih od nauke odvraćati. Jednom će i deca postati ljudi. Tada će se mnogi naši političari stideti.

Ovo je link za informacije, svima koji nemaju uvid u to šta se i zašto dešava naučnicima u Srbiji.

http://www.sindikat-nauke.org.rs/

Ako ima kreativnih genijalaca koji znaju kako da se sa smanjenim budžetom, opremom koja ne dolazi, hemikalijama koje se naručuju kao da stižu s Marsa, administracijom koja ne odgovara na pisma i mailove, sa ukidanjem zapošljavanja može praviti svetska nauka neka se odmah javi resornom ministarstvu u Nambiji (NAuka Može Bez Ikakvih Jakih Investicija).

Sizifov put - nauka u rukama tragičara

Ako Vam dete iz nekog razloga privlači nauka, istucite ga na vreme

 

Naučnik u Srbiji polako, ali sigurno, gubi bitku s vremenom, državom, novcem i privredom. Ja imam san. Kad sam bio mali čuo sam i zapamtio tu moćnu rečenicu iz govora Martina Lutera Kinga. Njegov glas, njegov san. Svako dete ima san, šta će da bude kad poraste. Neko bi da bude pevačica, neko fudbaler, a nekome statistički zapadne nauka. Šta se očekuje od naučnika? Da se u ineteresu svojih sposobnosti bavi onime što najbolje razume. Ono u šta veruje da može znanjem, intuicijom i maštom da pronikne. I to nema veze s novcem, državom, privredom. Ima samo veze s porodicom, devojkom, ženom, decom, unucima. 

 

I dok umetnici imaju slobodu da mogu da slikaju, pišu i komponuju po inspiraciji koju im daju muze, posao naučnika je između inspiracije i fizičkog rada. Ali, kad se posao voli, nije teško. Ili što bi estradne zvezde rekle - volim svaki svoj publikovani rad kao dete i ne mogu da kažem koji mi je najmiliji.....Smešno. Mogu to uvek da kažem. To je onaj koji se tek roji u glavi, probija kroz maglu ideja i mogućih puteva i prosto zablista kao imaginarni put svitaca u noći. Taj nezavršeni, isprepletani, bandoglavi problem koji zaokuplja dane i noći razmišljanja, uranjanje u publikacije koje su tek napisane, ili stare i po nekoliko stotina godina. Taj uzbudljivi trenutak kada se formira jasna ideja šta treba uraditi je uglavnom kraj naučnih preloma i izbora radnih planova. Nakon toga nastaje oštra divergencija dolaska do rešenja naučnika u Srbiji i naučnika van Srbije (Evropa, Amerika, čak i Kina).

Naučnik u svetu, pre svega, ima državu kojoj je stalo da se razvija nauka. Postoji dobro (čitaj obilno) finansiranje i iz državne i iz privatnih kasa. Razni fondovi stoje na raspolaganju i zainteresovane kompanije finansiraju univerzitete i istraživače.

Naučnik u Srbiji ograničen je prostorom, novcem, ljudima, brzinom (pre sporošću) nabavke opreme, hemikalija, nekompetentnom administracijom. A sada se tome intenzivno pridružuje i BOJKOT administracije da im da platu. Ima u tome neke dijalektike. Ako im da platu, kao neodgovorni ljudi, naučnici će je potrošiti. Na kvalitetetan život, odeću i obuću. Na putovanja i skupe provode. Na nakit i luksuzne automobile. E, ne može. Neko tamo, stvarno pametan, odlučio je da naučnicima (svejedno gde su, na fakultetu, institutu ili u privatnim kompanijama) uskrati novac. Tako sprečava naučnike da se pokvare i postanu odvratni deo potrošačkog društva kapitalizma. Jer naučnici na zapadu imaju bezobraznih 10 puta veću platu (minimalno), pa se lako pokvare. Idu iz zemlje u zemlju. Naši bogami neće tako. Jer, ne samo da im država ne da platu, ne da im ni ono što se zove opremom za minimum procesa rada. Dakle, ako niste primetili, drage moje akademske kolege, i svi drugi simpatizeri nauke i naučnika, DRŽAVA JE U ŠTRAJKU. Štrajkuje prema starim naučnicima, pa i prema mladim. Da se ne kaže da ih diskriminiše.

Ima li smisla sanjati u Srbiji? Sanjati san naučnika, rešavati naučne probleme. Praviti nove lekove, čistu vodu, bolju hranu ili rešavati ono što sanjaš. Zašto je taj san tako dronjav? Zato, ako vidite da i Vaše dete sanja, odmah ga istucite. Takav luksuz nije Srbiji potreban. Srbiji su potrebni političari plavi, žuti, crveni. Srbiji ne treba inteligencija, nauka, naučnici, jer u Srbiji je stalno revolucija. A jedna revolucija je jednom davno (1789.) ubila Lavoazijea (1794.), briljantnog francuskog naučnika. Reči koje su pratile giljotiniranje njegove genijalne glave bile su REVOLUCIJI NE TREBAJU NAUČNICI. 

 

E, dokle god kod nas traje (a bogami traje) revolucija, naučnici nam nisu potrebni, a onaj koji je kroz san počeo da mesečari, neka ode po opremu i hemikalije, softvere i sve što mu treba u magacin na tačkice ili bonove (tako je u svakoj revoluciji). Neka nauku prepusti bezobraznom kapitalizmu, jer potrebno nam je da od nekoga ipak sve to uvozimo.

Pa šta ako su naši naučnici sposobniji od uštogljenih Britanaca, prebogatih Nemaca ili romantičnih Francuza i u inostranstvu ostvaruju vrhunske rezultate? To je greška sistema u kome se nalaze. Kod nas, to ne dolazi u obzir. Zato istucite dete, kad nemate hrabrosti da menjate političare.

Nauka na samrti - naučnici pred gladovanjem

Smrt spske nauke zakazana za 2014.

U prethodnom tekstu sam napisao šta mislim zašto se (hemija) nauka otuđila od ljudi. Ali nisam dodirnuo temu politike, iako su mi je jasno sugerisale i kolege i TV i štampa. Spadam u onu generaciju koja je odrastala uz bajke o Japanu. Pametni, sposobni, posvećeni ljudi. Kada bi dolazili u Srbiju, nisu se baš dobro snalazili u društvu i imali su problem s jezikom, pauzama za kafu i ručak. Tek, tada su najčešće prepričavali viceve da su Japanci govorili:" Mi smo gosti, nećemo mi u vaš štrajk". I bilo mi je to tada smešno. Štaviše, bio sam prevaren, pa sam i poverovao u to. 

A, onda su se moje kolege vraćale sa raznih studijskih putovanja (od Amerike do Japana). I razbiše lošu sliku o srpskom naučniku. Promenila se ta slika tamo negde 1980. u mojoj svesti. I dalje se menja. Cenim sve svoje kolege sapatnike, koji se u ovoj zemlji odvaže da krenu u rešavanje naučnih problema. Žao mi je i ove dece, koja na brojnim univerzitetima stiče titulu doktora nauka, a zatim ostaje bez posla. Univerziteti nemaju para, država nema para, roditelji nemaju para. Niko nema para. A po selima i zaseocima, po gradovima i gradićima politički fićfirići voze državne automobile, troše državne pare i ništa osim afera ne poklanjaju državi. 

Godinama (u mom slučaju decenijama) me lažu da će biti bolje, da će se povećati ulaganje u nauku. Mogao bih da se pridružim opštoj tužbalici kako mnogo radimo, a kako nas malo plaćaju. Ali i to seže u davne socijalističke dana, kada su radnici govorili niko ne može tako malo da nas plati, koliko mi malo možemo da radimo.

Nema smisla nabrajati linkove i sajtove koji govore o stanju u srpskoj nauci, jer ima stotine i stotine tekstova slične sadržine. O ulaganju u opremu skoro da ne treba trošiti reči. Tamo negde na dalekom istoku, posle drugog svetskog rata, Japan je poslao svojih 1000 studenata da donesu nova znanja, ali i da budu najbolji u tim zemljama (širom sveta) u kojima su se školovali. A onda i gladni i bosi, sa Hirošimom i Nagasakijem na vratu izgradili su supermoderno i razvijenoi društvo. Kako? Lako, radni su i vredni ljudi, mnogi kažu. Nije tako. To je velika laž. Japanci jesu pametni, ali to nema veze s pameću. Ima s parama. Ni naši sportisti ne mogu da se spreme za trku ili fudbal u Srbiji. (Poznata Vam je priča o Ani, Noletu i gomili drugih klinaca?). Jednom davno, jedan od najvećih naučnika Arhimed samouvereno je rekao: "Dajte mi oslonac, pomeriću zemlju". Dajte srpskim naučnicima pristojne uslove za rad (prostor, modernu opremu, servis iste, mlade naučnike da se zaposle), pa će se munjevito razviti i srpska nauka (prava) i srpski biznis i privreda. Nastaće hiljade novih radnih mesta. (Setite se Japana,). Ovako nas (kao zemlju) samo čerupaju socijalistički i demokratski bogataši. 

Da pojednostavim do kraja. Dva podjednako talentovana dirigenta stoje pred orkestrom. Jedan orkestar ima instrumente (Japan), a drugi nema (Srbija). Dirigenti mašu, a muzika se čuje samo u japanskoj hali. U Srbiji muk. Zemlja u tami i tišini što se tiče naučnog razvoja, privrede, rešavanja velikih svetskih otkrića. U nauci nije važan samo kvantitet - norma. Već kvalitet. Oblast. Naučni prodori. Strast otkrića. To pripada generacijama koje dolaze, ali neće imati na čemu da rade niti s kime. Svi ćemo pomreti čekajući da nam ulaganje u nauku sa 0.3 % bruto nacionalmog dohotka poraste na 0,31%. Ne nisam pogrešio u brojevima. Koliko treba novca da bi se Srbija brzo razvijala? Bar 3,1%. I jedini koji to ne vide su oni kod kojih je kesa. Političari. Dajte rukovodiocima projekata po 10.000 evra za svakog zaposlenog, ne uzimajte mu PDV (petinu prethodno date sume). Ne terajte ga da se ponižava kroz javne nabavke za sitnu opemu (ispod 10.000 dolara). Recite koji su to problemi i dajte da ih rešimo. Od energetike - do ekologije. Mi imamo poverenje jedni u druge. Da li političari veruju jedni drugima? Ne, inače ne bi stalno menjali zakone i pravili sve gore i gore. Što reče moj mlađi saradnik - taman misliš da si nogama dohvatio dno, a shvatiš da stojiš na rešetkama.

Pre 13 godina, čim su ukinuli savezno ministarstvo za nauku, znao sam da nam se dobro ne piše. Ukidanjem ministarstva za nauku (to je bila prava nagrada za zvezdani skok) marta 2011. problemi su postali nepodnošljivi. Staviše nas posle "demokratskih promena" na ocenjivanje. Ko da više radova (belih, plavih i zelenih) - imaće veću platu. Pomučismo se, uradismo tako. Dobismo i nagrade daleke 2004. Nakon toga sve kreće po zlu. Formirana norma ne ostaje -  uvećava se, a uslovi su gori, a zatim mnogo gori. (Dirigent je u međuvremenu slomio ruku). Srbija je zveda u usponu u nauci - budalaština. Samo MIT u Americi ima više radova, bolji su i citiraniji. I opet ima 10 x više para od cele naše države. Harvardu je budžet povećan za 2 milijarde dolara.

Naš problem ne čini samo državna administracija, već i nepostojeća privreda. Za 35 godina, koliko se nalazim na fakultetu broj privrednih SUBJEKATA koji traži pomoć od nauke je zanemarljiv. Bio je simboličan pre 20 godina, a sada prelazi u infinitezimalnu veličinu. Da ima ko da da pare van države, da mu je stalo do toga da se To i To radi u njegovoj državi, tada bi bar nešto bilo drugačije. E, ali to bi bilo da naši BIZNISMENI imaju nacionalni ponos.

Ali, glavni revolt koji ovih dana pogađa brojne naučnike je "kašnjenje" plata. Nikada se nije desilo u ovih par decenija, koliko primam platu, da mi je drugi deo države oprostio što sam s nekom ratom, čekom i sl. kasnio. Nikada, ni meni ni drugima. Uvek je sledila kazna, u vidu kamata. Ali, zato je država tu da bezobrazno kasni. Kao da ministarstvo obrazovanja i nauke ne može da prestane da kreira greške. Mala matura - zvuči poznato? 

Taman je ciga naučio svog konja da gladuje, a on crk'o. (Pokoj duši dirigentu. Orkestar može da se raspusti, kad ne može neodgovorna administracija.)

Posmrtni govor (mladi političar pred kojim je karijera)

U nauku smo uložili 400 miliona evra u poslednje 3 godine. (Na groblju muk. Niko i ne prisustvuje sahrani). Otvorili smo nova radna mesta. Zvezda u usponu je nenadano umrla. Stalo joj plemenito srce. Očekuje se uvoz nauke iz Kine. Ionako je jeftinija. I blizu je Japanu.

Otuđena hemija

25.05.2013.

Hemija je svuda oko nas. Toliko je zaokupila naše živote da je postala neprimetna, nevidljiva, sve više otuđena. Otuđenje pre svega nastaje u strahu i zloupotrebi reči, tačnije fraze "to ti je neka hemija". A šta je zapravo hemija? Nauka? I da i ne. Deci u osnovnoj školi je to strašni bauk. Srednjoškolcima samo jedan od predmeta koji ih deli od slobodnog vremena i zabave. Studentima, pa čak i onima koji studiraju hemiju, zbrka informacija koje su sve podjedanako važne.

A nama koji hemiju volimo od malena? Mi smo je prosto obožavali kao klinci, slušali i čitali o velikanima nauke koji su rešavali tajne prirode, krotili sile i materijale. Uživali u pirotehničkim eksperimentima, nevidljivim mastilima, bojama i raznim mešanim eksperimentima s nama sličnim zaluđenicima fizičarima, biolozima i matematičarima (iako su oni uvek bili nekako drugačiji, jer nisu imali svoje eksperimente). Svi smo obožavali eksperimente. Čitali smo Zabavnik, pa Galaksiju, Živka K.Kostića i razne druge knjige iz biblioteke. Nije bilo interneta, youtube, google i kompjutera. Ali, nije nam smetalo da dođemo do informacija. Računali smo na raznim "digitronima". Ali hemija, fizika, matematika i biologija su nam bile jasne. Razumljive. I uzbudljive. Znali su razni eksperimenti da nam se uvuku u misli, da ih sanjamo, proživljavamo i da postaju naši. Moji drugovi, koji nisu bili dobri đaci,nisu imali strah od ovih predmeta. Naprotiv. Bile su to žive i jake diskusije. Argumenti, mašta, pročitano, odsanjano. I pre svega lično. Sve je bilo u igri. I zato, nama je hemija prosto postala ljubav. I kao svaka ljubav prolazili smo i mi doba potpune strasti, razočaranja, uspona i padova. Ali bila je naša i ostala naša. 

Bez obzira koliko smo imali znanja kao klinci ili sada kao profesionalci, mučilo nas je uvek isto pitanje. Zašto? Ono pitanje koje roditelje izluđuje kad dete uporno ponavlja zu reč, od trenutka kad je shvatilo kolika moć leži u toj reči. I pogledate u nebo i postavi se pitanje zašto...je nebo plavo, pada kiša, sneg, sija sunce..zašto se sve kreće, otkuda boje. Kad se na poneko zašto vremenom nađe odgovor, pojavi se novo pitanje. Kako? Pa - koliko? I onda otrgnete deo prirode, njene pojave i postavite ga u sopstvenoj laboratoriji da ga bolje izučite, ustanovite promenjive. Krenete s manipulisanjem, modelovanjem. Svarate matematičke modele, pretvarate hemiju u biohemiju, prelazite polja biologije i shvatite da je cela nauka tu, upletena u taj problem od kog ste krenuli.

Naravno koliko kod se čovek nečim bavio u Srbiji ne može da pobegne od realnosti. A realnost je da se u Srbiji u nauku ulaže manje od 0,2% nacionalnog bruto dohotka. Tačnije minorna suma. Austrija u nauku ulaže oko 110 puta više od nas. A 110 puta znači da će i hemičari i ostali naučni sapatnici 110 brže doći do naučnog rešenja. Da će ih deca 110 puta više ceniti. Da ....Ali, sve to nije bitno. Bitno je da je tu u nekom vremenskom tesnacu ili razvalini hemija izgubila bitku s ravnodušnom decom. Retki je klinci sanjaju. Umesto priča o nauci, neke druge tužne priče su nam ušle u život. Veliki brat, koji prolazeći kroz paklenu kuhinju i farmu ode da za 48 časova nađe sebi svatove, jer im je nekako vreme za bebe. I tako se u nedogled mogu ređati nepodoštine s TV. Nema kao pre 30 ili 40 godina pokreta nauka mladima. Nema više entuzijazma, volontera, naučnih ambicija. A hemija traži ljubav, razumevanje. Razmazile su je generacije od Asiraca, Egipćana do Faradeja, Pastera i Sime Lozanića.

Zato je neophodno stati s reklamama koje nas prikazuju kao prljave (razni detergenti, sapuni, silani i sl.), idiote (Perlan u ruci, ljubičasta krava i sl.) i dosadne (okreni na zabavu Fanta i sva piva). Jer reklama se pretvorila u laž, vizuelnu manipulaciju i sve više ljude udaljava od stvarnosti. A stvarnost je da su neki, vešti poslovni ljudi i vešti ljudi koji vole politiku zaboravili  da  punu pažnju posvete dobroj i zdravoj hrani, čistoj vodi i dobrom vazduhu. Zato je vreme da se hemija, fizika, biologija i matematika vrate deci. Jer, nauka bez dece ne postoji. Ona se hrani njihovim snovima, nadama, ambicijama.

Da bi se to desilo potrebno je samo malo dobre volje pre svega roditelja preplašenih osnovaca. Svi stariji uzrasti su već izgubljeni u magli neznanja. Roditelji pomozite deci da shvate hemiju. Hrabro im priznajte da nemate pojma i podržite umorne nastavnike po osnovnim školama da podignu kriterijume, opreme kabinete i nabave učila. Ili će ova zemlja sve više da gubi korak sa svetom. Jer svuda u svetu hemičara ima mnogo u politici. Kod nas ne.

Započnimo proces omasovljenja nauke i takmičenja među decom, jer je ova zemlja puna dobre dece koju treba inficirati naukom, pre nego što vakcina zabave uništi njihov imuni sistem.