Čarobne "skidam kilograme" pilule - napad na mozak i moral

Moram da odmorim mozak od ovih naših briga i smena i opreme i želja i svega. Od nauke. Htedoh, ali mi opet ne daju. Zašto moramo i uz tenis, čekajući Đokovićev trijumf (nadam se), da gledamo i slušamo smarajuće poruke bez IKAKVE veze s mozgom, odgovornošću, hemijom, znanjem i zdravljem. Biljni preparati. 11 lekovitih biljaka. Maše mi kutijom "neka" dijetetuša. A sve vreme se klati, vežba i sva srećna maše ovom kutijom. Još jedan od čudesnih preparata, kao Herba-berba, Biomeda s kockom leda i sl. budalaštine. Kao neko ko se godinama bavi hemijom i čitanjem naučnih radova, uvek sam rado proveravao navode koji postanu toliko glupi da prosto moram svoj bol da podelim s nekim.

Ovaj preparat Snažno topi kilograme, štagod to značilo. I glupost koja traži medalju "najsnažniji sagorevač kalorija na svetu". Pobogu, pa neko ko je navodno stručan u formulisanju čudesnog "leka" da napravi ovakvu grešku, zbog koje klinci u osnovnoj školi dobijaju 1. Dobro, znam ja da nisu svi išli na sve časove, pogotovu od 1988., pa do ovih dana. Ali samo malo treba: WIKI + kalorija (ne mora čak ni na engleskom) = "kalorija" je količina energije ili toplote koja je potrebna da bi se podigla temperatura 1 grama vode za 1 stepen Celzijusa (1,8 stepeni Farenhajta).

 Pa ko voli da veruje, neka izvoli. Ali, da preparat ima sagorevač energije, to bi bio flogiston i perpetuum mobile svake vrste. I snažno deluje, ali pre svega na moju psihu. Eto to je posledica loših ministara obrazovanja i zdravlja, kao i loše Vlade koja ne štiti svoj narod. E, da mogu jednu od ovih pilula da dam Đokoviću, koji iako igra dobro, da ima ovaj najveći sagorevač gluposti na svetu, pocepao bi mrežu.

A prirodni med, kako vam to zvuči? Svakako glupo, jer ni jedan navod iz reklame nije tačan. Nema veštačkog meda, količina minerala u medu je zanemarljiva, biljke daju samo utisak da je nešto naučnije, a sve je ovo marketing. A finesa 1883. I stari Grci...Samo da nam deca ne nauče ovakve xxxxxx, jer narod koji bude imao takvu omladinu itekako će morati da se zabrine za svoju budućnost.

I poslednji komentar je ova magično čarobna Asai slim budalaština. Ja znam da su pojedinci pili i pantljičaru da bi oslabili. Pre dva veka bili su moderni preparati na bazi žive. Sada je modi korišćenje ljudske lakovernosti. Zar zaista ima odraslih koji u svojim godinama zrelosti veruju u deda Mraza i čudesno bilje? I to sve kobajagi prirodno. A šta to beše prirodno?

Prirodan preparat = voće, povrće, začin
Hrana = sirovo ili obrađeno
Pilule = farmaceutski ili dijetetski proizvod NIJE PRIRODNO
Biljne pilule = BACANJE PARA i OTKUP grehova prethodnih nagomilavanja kilograma.

Zašto postoji tolika velika potreba da budemo prevareni? Budite oprezni, štedite novac i prosto manje jedite. Jer hrana jeste prirodna, pilule nisu. Čak i kad "vaš stomak ima sreće"...

Idemo ponovo, strpljivo, reč po reč - SPASIMO NAUKU

Nauka u rupi - smeće na policama

Sedim i čekam. Oko mene u laboratoriji, po hodnicima, mailovima, SMS-ovima isti komentar. Ili pitanje. Ili nada. Ili rezignacija. Zapravo sve to. Goru smo zatresli, pa čekali. I? Odgovor je zapravo potpuno očekivan.

Kako su ranije roditelji vaspitavali decu? Da poštuju starije, da budu časni i pošteni i da uče. Nikada u svojoj mladosti nisam čuo da kada se neko dete pravda "Ma naučio sam ja, ali me mrzi nastavnik, pa mi je dao keca"... Nikada nisu deca dobila milovanje po glavi ili još grđe dobijala onu idiotsku američku rečenicu upućenu detetu koje je razbilo par automobila, izišlo s kaucijom iz zatvora - Volim te, sine (ćerko) i PONOSIM SE TOBOM. Bljak. Dobro je, stoga da nam naši sadašnji pomoćnici Vlade, premijeri, predsednici i ministri ne kažu opet ponosim se tobom vrli moj naučniče... Sećam se jedne priče koja je sažeta u legendarnoj rečenici: Dačo, care, ne daj pare.  

I nije dao. Sećem se, tu i tamo, poneka rečenica iz dana kada sam i sam išao u školu, ostaje da se živo vrti u svesti, jer joj okolnosti stalno daju na značaju i oživljavaju je. Hrani sina, pak šalji u vojsku, Srbija se umirit' ne može! Sada, mogao bih da se prisećam pesama, recitacija, vrelog govorništva i svega onog što je gimnaziju činilo tako strasnom u tom intelektualnom smislu. I pitanje moje generacije koja je gimnazija bolja: III, V ili VIII? (Zvezda ili Partizan?) Neke druge generacije su ostale u istim tim školama, kojima su promenili imena, nastavnike, nastavne planove i ideje šta bi trebalo da se uči. Promenila su se deca, ali je najstrašnija promena roditelja. Pre par dana, kada sam komentarisao da je NAUKA NA SAMRTI, dobio sam zanimljiv komentar i link slike koja je pred vama.

Sine PONOSIM SE TOBOM

Svestan sam rizika idealizovanja ranijih vremena. Ali, neke činjenice naprosto opstaju. A to je da je znanje postalo bezvezna kategorija za decu, a bezvredna za roditelje. Ali, svi bi kod dobrog zubara, lekara, provereno dobrog advokata, mašinca ili majstora. Kako ako ugušimo obrazovanje, nauku, kulturu? Kako kad umiremo iznutra kao društvo? Kako, kada u komentarima po novinama čitam - Šta hoće ti naučnici, samo bi pare, šta su to epohalno napravili? Šta stvarno? Pa očuvali smo PAMET i pored svih političara koji nas guraju kroz stotine muka! Sačuvali smo je za sebe i da je delimo. Nema ovaj moj tekst apsolutno nikakve veze s politikom, ni političarima. Ima s ljudskošću, čestitošću i znanjem. Dugo godina sam pričao s klincima u Petnici, komšiluku, selu... Svejedno. Sa srednjoškolcima, osnovcima, studentima. I uvek sam se obradovao, kada bih u tim očima koje prate moje usne kao da bi mi reči od nestrpljenja otrgli, video onu, svima nama u ovoj profesiji obučavanja poznatu, iskru shvatanja. A zatim i razumevanja. Tog trena vrede sve godine koje sam proveo u učenju, eksperimentisanju, naučnikovanju, koje traje do ovih dana. Sada većina mlade populacije ima neke druge vrednosti... Ali nisam zabrinut. Srbi su poznati po stradalništvu, nepotrebnom propadanju i dramskom patosu. Zašto bi se stvari rešavale lako i racionalno, kada je bolje da se ne rešavaju, pa da uz pesmu svi zaplačemo. 

Razumem i da većina neobrazovanih ljudi ne može u potpunosti da shvati ulogu nauke u društvu i zašto nam je plata efemerna u zahtevima. Ali najviše me plaše oni koji bi nas gurnuli pod jabuku ili davili u kadi u očekivanju da se neko pretvori u Njutna ili Arhimeda. Ako preživi. A naša Vlada bi da ne preživimo. E, neće moći tako. Lanac od 2500 karika naučnika, koji je opasao prvo Vladu, pa ministarstvo, je tek počeo da traži proveru svoje jačine. Ali, ipak mi je fascinantno da Vlada jedne zemlje ostane mrtva hladna što joj je celokupna pamet na ulici. I ne čudi mene što jedan ministar neće da da ostavku. Ništa to i ne bi promenilo ako se sistem ne promeni. Mene čudi da Vlada (i Parlament, sa svim ministrima u njoj i da im dodamo sve savetnike) misli da je pametnija od tih ljudi na ulici. U stvari, ništa me više ne čudi u zemlji čuda, gde niko nikada na vlasti nije kriv. 

Video sam roditelja kako pažljivo, bez povišenog tona, objašnjava izuzetno tvdoglavom detetu pet puta uzastopno zašto neće da mu pusti ruku dok prelaze ulicu. Mi se nalazimo na takvom prelazu, mi smo roditelji, pa je u redu da Vladi (nema tu više ministar šta da traži) ponovimo koliko god puta treba, pažljivo, držeći je za ruku da mora sa nama da pređe ulicu, pa možda jednom jedna Vlada postane zrela i odrasla i mi ćemo se tada stvarno PONOSITI NJOM.

Čekajući petak prisećam se i dođe mi da ....

Iz jedne beleške 4.VI 2011.

Čitajte


SAMO AKO ŽELITE DA POSTANETE DEPRESIVNI

Ko se nauke laća, od nauke se ugiba, praveći impakt i druge faktore. U svetu od nauke prave DOSTOJANSTVEN posao, po meri čoveka i društva u kome se razvija. A, kod nas? Pa evo malo Nušićevske matematike. Proverite koliko je 0,2% (0,3% - PDV - provizija dobavljača) od bruto nacionalnog dohotka Srbije PUTA MANJE od bruto nacionalnog dohotka Nemačke (3,2% + povlašćena cena, rabati i do 25% i sl). Dobijeni broj zaboravite i krenite u borbu da napravite što više radova koji nikome, pa ni državi koja ih finasira ne trebaju. I to zaboravite. Od svega oduzmite sate nerviranja, sastavljanja besmislenih spiskova, servisiranje kineske opreme i sl. To sve pomnožite sa sumom koju država daje za spremanje vrhunskih radova. Procena je da jedan EMBO ili Cell ili Nature traže i do 5000 evra za tu završnu fazu. Dobićete broj koji govori koliko u procentima naša država veruje da joj treba nauka. (Za neupućene, svaki broj pomnožen nulom, daje realno stanje FINANSIRANJA srpskog naučnog potencijala.) Dakle 0.

Misao današnja 4.VII 2013.

Stanje je gore. Zahtevi su da se isplati 50% finansiranja iz 2010. I svi su srećni A tamo negde, Austrija ima 110 puta veću sumu koju ulaže u nauku. Zanima me suma, ne procenat. Jer ova država nema više ništa što bi joj punilo budžet. Ali za sebe se ne brinem. Krckaću one dividende koje mi je dao ministar Mladi. A Vi? I Vi se "otvorite" i trošite te devize iz prethodnih podela akcija, jer kao navodno država nema para za nauku. 

Na žalost ne mogu u to da poverujem. Sve dok sa svih strana čujem kako u pomami kidišu na doktorate koje urade i odbrane za par meseci. Svi oni koji su godinama radili svoje magistrature i doktorate u čudu gledaju i ove "normalne" doktorate od 3 godine, a nekmoli ove od 3 dana. Zašto se to dešava? Kako je moguće da se istovremeno nauci otima, a s druge strane od istih naučnika se traže doktorati? Nikako, ali dešava se.

Kod nas na hemiji stvari su jasne. Naši klinci SADA rade i urade doktorate za 3-4 godine. Ali su po celi dan u laboratoriji ili u brdu referenci. Istražuju i svoje mogućnosti rada u sve lošijim uslovima. Da bi se uslovi poboljšali moramo da sebi damo zadatak da saniramo štetu. Svako koliko može. Od vrtića do fakulteta. Samo tako će NOVE političare biti sramota da traže i uzimaju doktorate u prolazu kroz neki univerzitet. 

Političari ostaju u sećanju samo ako su veliki državnici, naučnici ako ostvare velika otkrića. A ceo život svih ostalih je zapravo tu negde između. 

Tresla se gora - čeka se miš

Nemanjina. Krišti glas iz megafona, a sada hajde svi - zvižduk.........da nas čuje... Haos, buka. Ponovo oživele pištaljke. Nema šerpi, ali sve ostalo je tu. Gore, pod oblacima u kancelariji ON. Stoji okružen saradnicima i gleda kroz prozor. Vidi i čuje svakakve stvari. Tek u jednom trenutku, ON se obraća saradnicima:
- Zašto ovi ljudi viču "Ugasimo nauku". Pa, zar mi to nismo već uradili?- pita on saradnike.
- Ali, Gospodine Druže, oni ne viču "Ugasimo nauku", oni viču "Spasimo nauku", reče jedan mlađi administrativac.
- Dobro - reče ON - ali zašto to viču meni?
- Pa, jer su i oni u Vašem resoru.

-Uh, da - reče ON i udari se po čelu - Ali kako to da uradim ako traže i moju ostavku? Ništa ja ovo ne razumem, nego hajde da sastavimo taj avgustovski prijemni za srednje škole. To brate razumem.

I ja to razumem. Ne razumem zašto se svi ljute na NJEGA. Zar nas nije ujedinio? Od 10 do 13:30. Velika žurka. U okupljanju oko Pašićevog spomenika, kome je neko iz nepoštovanja grafitom unakazio spomenik, konačno sam video svoje drugove, koleginice i kolege koje nikako da stignem da vidim. Tu su i oni stariji od mene i oni mnogo mlađi od mene. Došli su, jer se nekako u vazduhu osećalo da je ovo poseban protest. A zašto je i da li je? Jeste, jer su tu bili i neki klinci iz đačkih klupa (njih samo par), studenti, moje kolege, asistenti i redom sva nastavna i naučna zvanja. I par klinaca na ramenima svojih roditelja naučnika.

I dok sam tako sabirao utiske, gledao slike i slušao komentare sa raznih strana (novine, TV i sl.), jureći ka nekoj ozbiljnoj izjavi iz Vlade, dopade mi pitanje-replika-pitanje-replika iz Skupštine. Večito Mladi ministar je objasnio da smo na posebnom spisku, jer NEKI naučnici hoće honorare. Neće da im se imena vide u trezoru. I pomislih: Bože, pa ovaj čovek je potpuno u pravu. Odakle naučnicima pravo da traže plate i honorare? Odakle? Jer reči Njegove me obasjaše kao svetlost. Njemu je sve jasno. On zna da ima dobrih naučnika i nema ništa protiv da oni zarađuju više. Pazite, naš Ministar nema NIŠTA PROTIV. Ta misao me obmota toplotom i bi mi drago da ima tako mudru Vladu, tako dobrog NJEGA koji sastavlja testove i OVOGA koji nema ništa protiv...

Lično ne volim buku. Ne volim dreku, pištaljke i sl. I da sam ja na njegovom mestu, rado bih podneo ostavku. Ali ON to neće. A i zašto bi? Iz neke ranije podele kada je Đelić abdicirao, ON je dobio jedno ministarstvo, koje ionako niko nikada nije hteo. Sada nam ekonomista priča da NEMA NIŠTA PROTIV da naučnici zarađuju, ako su baš talentovani. Ali oni mogu, iako nisu obdareni baš nikakvim talentom, da nas vode, da nam kroje i krešu budžet, da finansiraju svoje d(r)ugove, i sve ostalo što ide uz to...

Jeste, vikali su ljudi i nije ovo Megatrend. Nije. Nije ni Singidunum, ni bilo koji drugi privatni Univerzitet. Ali, kakve to veze ima? Šta je važno? Važno je to, da je grupa od oko 2500 ljudi (moja procena) formirala najveću pokretnu pamet,  prolazeći od Doma Sindikata, preko Vlade do Ministarstva. Ako se niko ne zabrine zašto se tako visoka koncentracija pameti svih generacija nalazi na ulici da bi tražila ono što im je potrebno, odobreno, pa oteto, onda ovoj nauci, nama svima i našoj kvazidržavi nema spasa.

Grčki jogurt - malo sutra, morgen ili već....

Starim. Mrzim to iz nekoliko razloga, ali pre svega zbog bolova. Sve me više boli mozak. Od gluposti "ljudi" koji nam prave nešto nalik hrani. Ceo dan mi se ogadio gledajući vesti o proizvodnji mesa na linku koji  sam danas dobio od svoje prijateljice. Ali, jedna nesreća nikad ne ide sama. U mojoj blizini neko je jeo nešto, na čemu je hrabro i avanturistički pisalo GRČKI JOGURT. Znam da su mi godinama uvaljivali (najprecizniji termin, a da ostanem u granicama pristojnosti) nešto što su hrabro zvali FETA. Jeste bila bela, ličila je na sir, imala soli od koga bi i mrtvom skočio pritisak, ali bar nije pisalo GRČKA. E sad, možda jesam blesav, ali mislio sam da se reč GRČKI odnosi na geografsko poreklo. Izgleda da multinacionalne kompanije imaju specifičan jezik, koji se ipak razlikuje od zvaničnog srpskog jezika. Evo kako to izgleda u američkoj praksi (slika).

Levo je kobajagi jogurt, a desno je s..... , a nikako jogurt. Moja žena je kriva za ovaj blog. Nakon što sam joj pažljivo pročitao sastav ovog hemijskog bućkuriša, ona me je upitala, da li su čuli da se jogurt i od mleka pravi. E, ja stvarno volim hemiju. Volim nauku o hrani. I zato bih ovo s... desno prosto predavao studentima kao zagađivače u hrani. Čega tu sve nema. A dovoljno je samo da jedna komponenta bude zatrovana, pa da se..... kasnije izvinjavaju. 

Znači da se podsetimo šta to beše laž. To je kada se rečeno ili napisano NIKAKO ne podudara sa činjenicama.

Činjenica: grčki jogurt se pravi od mleka (čudno, zar ne?). Mleko se prethodno lagano kuva, da izgubi deo vode. Zakišeljavanje je posledica rada raznih mikroorganiazama. Produkuje se mlečna kiselina, smanjuje se sadržaj laktoze. Nakon zgušnjavanja, sipa se u krpe, nalik našim sirilima. I nakon ceđenja surutke zaostaje koagulum od PROTEINA i MASTI. I ljudi tako prave jogurt. Ali, onda se toga dograbi industrija i napravi nešto manje komplikovan hemijski bućkuriš (levi deo slike). I hrabro to nazovu grčkim jogurtom. Kao kada bi neko (verovatno pijan ili lud) oceđenu masu obezmašćenog mleka nazvao SIR.

Uz sve budalaštine koje nam prodaju, još nam reklame kažu da je to natur, prirodno, bogato, savršeno i sl. Pa, drage moje i dragi moji ako volite da vas vuku za nos i da bogatite te XXXXXXX (cenzura) vi samo izvolite i uživajte u proizvodima koje prave ljudi moje struke, moje kolege tehnolozi i stručnjaci poljoprivrednih usmerenja. Ja se ne dam. 

Po definiciji mleko je savršena emulzija proteina, masti, uljenih hidrata i vode. Izuzetno dobra hrana. Ali onda se pojave budale i kažu kako je mast iz mleka opasna. Jer ima puno kalorija i ugrađuju se u srčani udar, valjda. Bože koje more gluposti. U mlečnoj masti su vitamini (A,  D i E). Ali, evo imam ideju. Hajde da svako voće ili povrće koje se koristi u hrani prvo osušimo, esktrahujemo pigmente, vitamine, minerale i sve ostalo što se rastvara u organskim rastvaračima, mastima i vodi. Onda to đubre kuvamo po 12 sati na 100 i kusur stepeni, dok se ne raspadne i to serviramo kao ručak, a uz njega popijemo po 2 pilule saplemenata (minerala, vitamina, karotena i sl. hemikalija). Glupo ??? E, pa baš to rade mleku.

Mleko sa 0% masti će mi uskoro biti tema. A do tada čitajte kako "naši" lažu da jedemo "grčki" jogurt. Inače, tradicionalni grčki jogurt se pravi od skupljeg ovčijeg mleka, a sintetički od .....(ne želite uvek da znate). Ali, onaj strah koji mnogi imaju od viršli ili pašteta je malo dete spram straha koje moderni proizvodi mlečne industrije izazivaju u meni.

Mnogim mlečnim  industrijama nepoznata ili slabo zastupljena sirovina u proizvodnji mleka, sireva, mlečnih namaza i jogurta. 

Natur, malo morgen. Kako je samo masa ugljenih hidrata ovoliko porasla? Porast masti takođe nije u skladu s količinom proteina. Kao i kod mladog sira nešto proteina ode sa surutkom, ali ostaje kazein. Kako je ovaj odnos dobiven naturno, e to bih voleo da me poduče. Mora da je Gargamel imao umešane prste u sve ovo. 

Napomena. Reč belančevina je ruskog porekla. I nije zvanični termin. Zvanični i jedini pravilni je protein. Krajnje je vreme da neko obrazuje naše l.ž.ve (marketinške stručnjake).

Kupujte sir na pijacama (pravljen je od mleka), ne jedite ova xxxxxxxxxx (cenzura), jer ukus koji vam se sviđa je delo hemičara, a ne nature....

Sa hrvatskog sajta drugačiji podaci. Isto šećera, manje masti. Ovi "naši" nisu vični www informacijama.

U tabeli su date vrednosti za sva 3. 

	Dukatos  jagoda	D badem i pistaći	D natur
Energ. Vrijednost na 100 g	572 kJ (136 kcal)	613 kJ (146 kcal)	522 kJ (126 kcal)
PROTEINI (Bjelančevine)	3,6 g	4,0 g	3,8 g
Ugljikohidrati	17,3 g	16,5 g	5,8 g
Masti	5,6 g	7,1 g	9,7 g
(pakovanje je od 150 g, pa množite sa 1,5)

Bože zadivljen sam koliko je ovo vešto izreklamirano. 100 mL mleka ima 2,8 g masti, a pakovanje ovog "nebeskog" jogurta skoro 15 g kao natur, a čim smanje masti dodaju ugljene hidrate. I to dooodaju. Kako se samo proteini malo menjaju, a dodaju se i bademi i pistaći? Čudo od jogurta.

Stevija - slatki niskokalorični raj

Ko se boji stevije još?

Stevija je obećana biljka. Samo malo je potrebno da se priviri u naučne studije njene lekovitosti, komercijalne implikacije i ozbiljno razmisliti, ako je toliko dobra i potrebna - zašto je nema kod nas? I da li je to baš STEVIA (molim distributere ne zovite je tako) ili STEVIJA ili, prečišćeni do 95% čistoće, njeni razni glikozidi. 

Stevija je biljka. Mnogi, koji koriste njeno ime, pišu nepravilno Stevia. U našem jeziku, j je neophodno. Ali, osim pravopisa, postoji i druga greška koja je veoma česta u tekstovima koji savetuju upotrebu stevije. Tako se navodi da je BILJKA 300 x slađa od ekvivalentne količine šećera. Značilo bi da 1 gram biljke menja 300 g šećera. To nije tačno. Stevija u prahu (fino samlevena) može da bude samo 30 (trideset) x slađa od šećera, jer u suvom lišću ima maksimalno 10% glikozida (koji su kao čista jedinjenja 300 x slađi od saharoze). Šta su glikozidi? Kakve veze oni imaju s pričom i slašću stevije?

100 mg rebaudiozida (MM 967.1) daje 4 molekula glukoze po hidrolizi oko 74 mg šećera ili 0,3 kalorije. U svakom slučaju nije 0 :). Mnoge tablete imaju lažno deklarisane vrednosti, tipa 0% masti i 0% ugljenih hidrata.

Da bi mnoga jedinjenja bila rastvorljiva u našem organizmu, ali i u biljkama, neophodno je da imaju nešto polarno, što se lako rastvara u vodi. Univerzalna "moneta" povećanja rastvorljivosti u vodi je šećer. Polazna supstancija se zove aglikon. Šećer i aglikon zajedno čine glikozid (ili kako kažu naše kolege farmaceuti HETEROZID) koji se lako rastvara u vodi. Što je nepolarni molekul veći, to traži više šećera da se za njega veže, kako bi ostao rastvorljiv u vodi.

Kako to izgleda u stevijinom slučaju?

Zeleno lišće se suši i melje. Zavisno od procesa sušenja varira sastav glikozida i aglikona. Upravo to je razlog zašto stevija (u hemiji i farmaciji lišće označavamo kao SIROVINU) nije priznata od strane FDA kao zvanični (stalni) zaslađivač. Umesto toga koriste se rafinati (upravo kao i kod belog kristalnog šećera), jer oni imaju STALNI sastav, pa se lako može utvrditi koji efekat ima na ljudsko zdravlje. Da ne bude nikakve zabune, ista FDA je odobrila upotrebu ovih prečišćenih zaslađivača, ako su čistoće 95% i više. FDA DOZVOLJAVA upotrebu stevije (biljke) kao dodatak hrani, ali ne i kao industrijski zaslađivač. Tu nema nikave zavere, prosto zaslađivači u Americi imaju drugačiji tretman nego u Evropi ili Srbiji.

Procena slatkog ukusa je relativna stvar. Zato se i navodi da stevijini glukozidi imaju od 40 do 350 x veću slatkoću po jedinici MASE nego beli šećer. A onome kome je samo 100 x veća slatkoća od šećera njemu stevija ne može da zadovolji dnevne potrebe za slatkim. Nedostatak svih zaslađivača ovog tipa je da steviozid i drugi glikozidi nemaju teksturu. Tako sokovi nemaju istu količinu suve mase, pa ako bi se steviol odobrio za upotrebu u Srbiji sa 10% voća koliko imaju neki sokovi, morali bi siroti da dodaju dvostruko više voća. Zato se u takav sok dodaje i glukoza (dekstroza) i saharoza (beli kristalni šećer) i limunska kiselina. Eto npr. jedne grane industrije koja se boji ovakvog zaslađivača. Verujem da imate ideju ko bi se još uplašio ove zanimljive biljke. 

Drugi, još slađi glukozid rebaudiozid (steviozid + glukoza) nema nikakvu toksičnost i koristi se kao GRAS (generally recognized as safe - opšte prihvaćen kao bezbedan) zaslađivač. Tržišni oblik je u komercijalnom preparatu rebiana (rebijana). Ima ga više od steviozida u ekstraktu, pa otuda ime.

Doza

Za sada se preporučuje do 4 mg (maksimalno) ovih glikozoida po SVAKOM kilogramu težine. Dakle, osoba koja ima 70 kg može maksimalno da konzumira 4 x 70 = 280 mg ovih glikozida. x 300 (ako je postignuta maksimalna količina) = 84.000 mg ili 84 g šećera. Ovo je ozbiljna zamena i skoro da sadrži istu količinu šećera kao 0,8 L Coca-cola-e. Za one kojima nije 300 već samo 40 x slađa ova supstancija i nije neka zamena (280 x 40 = 11 g šećera). Mnogi lekari i kliničari se slažu da je za žene bezbedna količina "brzog šećera" koji može da se unese u organizam 7, a za muškarce 9 kašičica šećera (35 i 45 g šećera). Naravno, nikada se ne preporučuje količina koja je na granici maksimalno dozvoljene. Glavni problem koji vidim kao hemičar su razni preparati koji preplavljuju naše tržište. Kako je čovek siguran da koristi steviozid, a ne ciklamat, ako mu stižu bele tablete sa raznim etiketama. I u bolje kontrolisanim zemljama je bilo i falsifikata lekova. A tek raznih saplemenata. 

A dodatni problem stevije je što ostavlja gorak ukus u ustima, a malo ljudi voli (ili im bar ne smeta) ova kasnije ispoljena gorčina. Gorčina može da bude posledica samog steviozida, stranih komponenti lišća (tanina, etarskih ulja), loše sušenog lišća i, najzad, od viška steviola (aglikon). Zato se i traži standardni ekstrakt i visoko prečišćeni rebaudiozid jer je on najslađi, sa najmanje gorkim ukusom koji se javlja kasnije.

Inače Coca-cola od 70-ih godina u Japanu koristi steviozid kao zaslađivač. Japan je u strahu od aspartama i ciklamata (i njih FDA priznaje kao GRAS) počeo da koristi steviju i prečišćene preparate steviozid i rebaudiozid kao zaslađivače. Istini za volju, za steviju sam prvi put čuo od starijeg kolege Zoltana, koji je verovao da će ona postati čudo u Srbiji i da je to naša šansa za razvoj ekonomije. Beše to pre ravno 25 godina. A situacija je sada mnogo gora. Čuda nama ne dolaze.

S druge strane države koji su daleko otišli u derivatizaciji steviozida su Japan i Koreja. Ako se ekstrakt stevije tretira enzimom alfa-glukozidazom dobija se vredniji (slađi) proizvod. I u Koreji i u Japanu je to normalno. Zašto kod nas nije? Moja grupa se bavila tim enzimom, ali niko nam nije sugerisao da možemo da popravimo i stevijin ekstrakt našim enzimom. Možda dolazi to vreme. Ali pre svega je potrebna dobra analitika.

Slika levo: Moćna mašina za proveru količine steviozida
u ekstraktima (HPLC - tečna hromatografija visokih performansi)

Koji je oblik stevije nabolji? Po meni - onaj koji najviše prija po ukusu. A moj stav je i ovde isti kao i za rafinisani šećer. Što čistije, to bolje, ako se koristi kao zaslađivač. Da ipak ne ostanem samo na priči i hemijskom predubeđenju, koje je umelo da me u raznim situacijama katkad prevari, dobavio sam 4 različita proizvoda koji u sebi sadrže steviju. Označiću ih, kao i na slici, stevija A lišće, stevija B prah, stevija C sirup i stevija D tablete. Prva tri uzorka su ljubazna donacija firme Stevia.  Vlasnik je i sam bio zainteresovan za rezultate, pa mu se ljubazno zahvaljujemo na ustupanju uzoraka A-C. Četvrti uzorak (tablete) je nabavljen "posebnim kanalima".

Subjektivno iskustvo
Uzorak stevija A je zelena, sušena biljka finog mirisa na sušenu travu. Ekstrakt koji smo pravili je bio jednostavan, od 1 g praha (fino samlevene biljke u specijalnom mlinu). Napravljeni ekstrakt ima sličan, nešto blaži miris od uzorka stevija C, koji je komercijalni pripremljeni sirup. Nažalost, iako sam po sebi ima prijatan miris na trave, kada se stavi u limunadu (to mi je bio rastvor za test ukusa) ima dominantan miris na kuvanu koprivu ili bareno zelje. I taj miris pokvari sve. Upravo kao i miris ekstrakta koji smo sami pravili.

Uzorak stevija B je prah, koji ima deklarisanu čistoću 95% i koji ima potpuno neutralan ukus (miris i gorčina neprimetni). I uzorak stevija D je tabletirani proizvod firme BetterStevia. Ove tablete po rastvaranju imaju slabije sladak ukus. Nisu gorke i nemaju miris. Ali po limunadi (nakon ceđenja limiuna) plivaju, a kasnije tonu, komadi punioca karboksimetil-celuloze. I taj talog može da dospe u usta. Fuj.

Ako sa ovako skromnim iskustvom mogu da preporučim, ili sa vama podelim svoje iskustvo, to je uzorak B, čist prah. Problem sa ovim prahom je teškoća doziranja, ali i to se lako može savladati. Treba dodati 100 do 300 x manje od saharoze. A to je za 1 šolju čaja, 1 čašu limunade i sl. vrh kašičice koja se koristi u restoranima da promešate espreso.

Naravno, ima mogućih rešenja i poboljšanja koja mogu da naprave proizvod koji se lakše dozira, ali to zavisi od tržišta.

Stevija ili beli rafinisani šećer. Ja sam suviše veliki zaljubljenik u šećer i po prirodi veran čovek, tako da ću ostati veran belom šećeru, osim za limunadu. Kako ne podnosim kiseo ukus, za jednu čašu limunade potrošim 2 vršne kašičice šećera. A to su mi u testovima omogućile 2 tablete stevije D, 14 kapi stevije C, 0,5 g zelenog lišća (u obliku ekstrakta) i 20 mg praha (stevija B). Dozirana količina nije uvek u skladu s deklaracijom, jer osim praha (stevija B) svi ostali uzorci imaju rezidualan ukus.

Nisam probao uzorke drugih dobavljača, ali bi se uz nabavku standarda steviozida (10 mg je oko 200 evra) i rebaudiozida (10 grama je oko 120 dolara), mogli analizirati svi uzorci na spravi koja nemilosrdno detektuje tačan sastav (HPLC, plavi lepotan na slici). I ovde se vidi koliko je steviozid skuplji, skoro 2000 x od rebaudiozida.

Sizif kreće u akciju - da Vladi ispriča priču o Davidu i Golijatu

Umorio se Sizif od guranja stena uzbrdo, pa krenuo po pravdu. Samo da ne bude kadija te tuži, kadija te sudi, kadija ti glavu otkine (po običaju). Zagovornici evropskih vrednosti i dostojanstva rada uvek ćute kada je nauka u pitanju. Vreme je da svi progovore po koju reč. Ipak je lakše pustiti decu da zavole hemiju (fiziku, biologiju, matematiku, informatiku ...), nego ih od nauke odvraćati. Jednom će i deca postati ljudi. Tada će se mnogi naši političari stideti.

Ovo je link za informacije, svima koji nemaju uvid u to šta se i zašto dešava naučnicima u Srbiji.

http://www.sindikat-nauke.org.rs/

Ako ima kreativnih genijalaca koji znaju kako da se sa smanjenim budžetom, opremom koja ne dolazi, hemikalijama koje se naručuju kao da stižu s Marsa, administracijom koja ne odgovara na pisma i mailove, sa ukidanjem zapošljavanja može praviti svetska nauka neka se odmah javi resornom ministarstvu u Nambiji (NAuka Može Bez Ikakvih Jakih Investicija).

Sizifov put - nauka u rukama tragičara

Ako Vam dete iz nekog razloga privlači nauka, istucite ga na vreme

 

Naučnik u Srbiji polako, ali sigurno, gubi bitku s vremenom, državom, novcem i privredom. Ja imam san. Kad sam bio mali čuo sam i zapamtio tu moćnu rečenicu iz govora Martina Lutera Kinga. Njegov glas, njegov san. Svako dete ima san, šta će da bude kad poraste. Neko bi da bude pevačica, neko fudbaler, a nekome statistički zapadne nauka. Šta se očekuje od naučnika? Da se u ineteresu svojih sposobnosti bavi onime što najbolje razume. Ono u šta veruje da može znanjem, intuicijom i maštom da pronikne. I to nema veze s novcem, državom, privredom. Ima samo veze s porodicom, devojkom, ženom, decom, unucima. 

 

I dok umetnici imaju slobodu da mogu da slikaju, pišu i komponuju po inspiraciji koju im daju muze, posao naučnika je između inspiracije i fizičkog rada. Ali, kad se posao voli, nije teško. Ili što bi estradne zvezde rekle - volim svaki svoj publikovani rad kao dete i ne mogu da kažem koji mi je najmiliji.....Smešno. Mogu to uvek da kažem. To je onaj koji se tek roji u glavi, probija kroz maglu ideja i mogućih puteva i prosto zablista kao imaginarni put svitaca u noći. Taj nezavršeni, isprepletani, bandoglavi problem koji zaokuplja dane i noći razmišljanja, uranjanje u publikacije koje su tek napisane, ili stare i po nekoliko stotina godina. Taj uzbudljivi trenutak kada se formira jasna ideja šta treba uraditi je uglavnom kraj naučnih preloma i izbora radnih planova. Nakon toga nastaje oštra divergencija dolaska do rešenja naučnika u Srbiji i naučnika van Srbije (Evropa, Amerika, čak i Kina).

Naučnik u svetu, pre svega, ima državu kojoj je stalo da se razvija nauka. Postoji dobro (čitaj obilno) finansiranje i iz državne i iz privatnih kasa. Razni fondovi stoje na raspolaganju i zainteresovane kompanije finansiraju univerzitete i istraživače.

Naučnik u Srbiji ograničen je prostorom, novcem, ljudima, brzinom (pre sporošću) nabavke opreme, hemikalija, nekompetentnom administracijom. A sada se tome intenzivno pridružuje i BOJKOT administracije da im da platu. Ima u tome neke dijalektike. Ako im da platu, kao neodgovorni ljudi, naučnici će je potrošiti. Na kvalitetetan život, odeću i obuću. Na putovanja i skupe provode. Na nakit i luksuzne automobile. E, ne može. Neko tamo, stvarno pametan, odlučio je da naučnicima (svejedno gde su, na fakultetu, institutu ili u privatnim kompanijama) uskrati novac. Tako sprečava naučnike da se pokvare i postanu odvratni deo potrošačkog društva kapitalizma. Jer naučnici na zapadu imaju bezobraznih 10 puta veću platu (minimalno), pa se lako pokvare. Idu iz zemlje u zemlju. Naši bogami neće tako. Jer, ne samo da im država ne da platu, ne da im ni ono što se zove opremom za minimum procesa rada. Dakle, ako niste primetili, drage moje akademske kolege, i svi drugi simpatizeri nauke i naučnika, DRŽAVA JE U ŠTRAJKU. Štrajkuje prema starim naučnicima, pa i prema mladim. Da se ne kaže da ih diskriminiše.

Ima li smisla sanjati u Srbiji? Sanjati san naučnika, rešavati naučne probleme. Praviti nove lekove, čistu vodu, bolju hranu ili rešavati ono što sanjaš. Zašto je taj san tako dronjav? Zato, ako vidite da i Vaše dete sanja, odmah ga istucite. Takav luksuz nije Srbiji potreban. Srbiji su potrebni političari plavi, žuti, crveni. Srbiji ne treba inteligencija, nauka, naučnici, jer u Srbiji je stalno revolucija. A jedna revolucija je jednom davno (1789.) ubila Lavoazijea (1794.), briljantnog francuskog naučnika. Reči koje su pratile giljotiniranje njegove genijalne glave bile su REVOLUCIJI NE TREBAJU NAUČNICI. 

 

E, dokle god kod nas traje (a bogami traje) revolucija, naučnici nam nisu potrebni, a onaj koji je kroz san počeo da mesečari, neka ode po opremu i hemikalije, softvere i sve što mu treba u magacin na tačkice ili bonove (tako je u svakoj revoluciji). Neka nauku prepusti bezobraznom kapitalizmu, jer potrebno nam je da od nekoga ipak sve to uvozimo.

Pa šta ako su naši naučnici sposobniji od uštogljenih Britanaca, prebogatih Nemaca ili romantičnih Francuza i u inostranstvu ostvaruju vrhunske rezultate? To je greška sistema u kome se nalaze. Kod nas, to ne dolazi u obzir. Zato istucite dete, kad nemate hrabrosti da menjate političare.

Voda naša nasušna - ili kako je grad postao pustinja

Gradonačelnicima nema ko da piše

Naši prijatelji imaju rešenje za budućnost koja dolazi

Nekada, ne tako davno, ima tome par decenija, bejah mlad. I, kao svakoj mladosti, ništa mi nije bilo teško i sve me je nerviralo. Živeo sam život u toj ravnoteži. A onda, iznenada, sve je počelo da se menja, zajedno sa mojom generacijom. Starili smo ružno, okruženi ružnim događajima, zlim prijateljima i još gorim neprijateljima. Gazili su nas, pljuvali, ponižavali, ružili i na kraju razbili. Kao zvečku. 

U celom tom razbijanju, razbijan je i moj grad. Beograd. Ali i svaki drugi grad može istim stvarima da se “pohvali”. Nenadano se provukosmo kroz prelaz između vekova. Počeo je novi, sa fanfarama i najavama kraja sveta. Holivud je to ispratio sa par filmova, a mi smo dobili po par rupa u srcu, mozgu i putevima. Neki osioni klincu su se razmahali u vožnji, neki ministri takođe. Odoše i njihove i tuđe glave. Grad odavno nije više bezbedan. U vremenu sveopšteg propadanja svi su zaboravili na vodu. Istu onu koja me je kao klinca nervirala. Pre 30-40 godina nisi mogao leti da prođeš kroz park, ulice ili grad da se ne pokvasiš. Zalivali su ulice, kao da su očekivali da asfalt procveta. Parkovi su bili mokri, toliko da su se blatnjavi da su se potočići slivali niz ulice. I ko da se ne iznervira. 

Baš me je tada, u osionosti mladosti, bilo briga što su parkove delile babe i bebe. Babe su se zavlačile u senke i pričale o boljim vremenima, uz blagi smešak svojim unukama i unucima i zahvaljivale bogu na senkama raskošnog drveća. I te su me priče nervirale. I otisci blata na patikama. I lišće koje je u rečicama plivalo do rešetki. I čistači koji su ih skupljali. 

Leteli su oštri mlazevi vode iz cisterni. Lupali su po asfaltu, automobilima, koji su bili veći krševi i u manjem broju nego danas, ali su bili tu. Prsti polivača ulica su bili ukočeni od mlaza hladne vode koji je iskakao iz creva, ali oni su uživali u tome. Prskali su po šoferšajbnama, kada su ih vozači molili, po drveću da obore po koju loptu, koja se na drvetu gnezdila, da bi obradovali klince. Crevo je kao debela zmija iskakalo između njihovih nogu, na ivici neukrotivosti. Bili su ti ljudi nekako omiljeni, a mi se nikada nismo pitali zašto, niti da li će oni uvek biti tu. Mislili smo da će biti. Zašto ne bi bili?

Onda su počele političke promene. Svi su imali opravdanje za glupe poteze koje su povlačile njihove partije. Najgluplja odluka (u letnjem periodu) za grad bila je da se ukine polivanje ulica i parkova. (O fontanama i da ne govorim.) Jeste, lako je doći do tog zaključka posle 30 i kusur godina. Ali, nisam valjda jedino ja stario i primećivao kako je grad sve topliji, kako su iz parkova nestale i senke i babe i bebe. Jedino parkove nastanjuju kučići, praveći nam mali kakodrom.

Nema više svirača na hladnim mlazevima. Nema ih više od 15 godina. Grad se suši, pretvarajući se u prljavog, zapuštenog i dehidriranog dedu. Nema hlada, a poneka cisterna bleji po centru grada, čekajući da se ošamućeni ljudi povrate. Zamislite da to neko uradi na stari način, prskanjem grada i ulica. Zamislite  efikasno i potpuno rashlađivanje na stari način, uz novatorije tipa raspršivanja vode u višim slojevima, uz osvežene parkove, cvetne žardinjere i tende na kojima bi mogle da se nađu podjednako glupe reklame koje nas već vređaju s raznih panoa. Ako na panoima samo kradu vidik, ovde bi mogli da budu bar od neke koristi. 

Ali, da bi se sve to desilo potrebna je voda. I da nisam hemičar, možda, ali samo možda, bih poverovao da je ona skupa, jer se po ulicama mora raspršivati čista, pijaća voda. Bože koliko si ti velika neznalica kada puštaš na nas kišu. Pa, ta voda nije za piće. Kisela je, čađava je, puna mikrotoksičnih čestica. Ali to nije zabranjeno. Jer - ko realno može bogu išta da zabrani? 

Mnoge sam gradonačelnike video na delu. I nema im pomoći. Svi su umereno sposobni (da se eufemistički izrazim). Par merila postoje koji objektivno iskazuju uspešnost svakog od njih. Rupe na putevima (tu su). Saobraćaj u haosu (prisutan). Polivanje grada (nije na času). Čistoća (trajni invalid). 

Dakle dajte nam vodu. Da ne gledam kako po TOPČIDERSKOM PARKU ide onaj smešni kamiončić i prska uzvodno ivičnjak, gurajući deo prljavštine na trotoar, a deo se odmah sjuri nizvodno. Ali nisu to rečice kao nekada. To su bljuzge koje istog trenutka rasprskaju automobili. Takva se voda osuši za par minuta. Od nje, kao ni od kamiončića nema vajde. A nema ni od onih koji izmišljaju kako je voda skupa. 

U danima kada pustinjski narodi filtruju posebnim membranama morsku vodu i prave pijaću i tehničku vodu, naše reke ne mogu da daju vodu koja bi se po tehničkim standardima prilagodila zalivanju. Nisu li to priče za malu decu? Jesu, ali toliko smo svi otupeli, da nam ostaje po neki blog, lajk i slično da pokušamo da podsetimo i sebe i druge kako je bilo, da nam deca ne otupave gledajući Velikog farmera. Bože, što mrzim te sapunice za mozak. Nije slučajno što ih emituju NACIONALNE televizije. To je terminalna faza odumiranja mozga nacije. Ko odgleda Velikog brata i Farmu zreo je za transplantaciju svake misli. Pa i da su nam dovoljno hladni gradovi i da su nam dobri gradonačelnici uradili baš sve. A babe i bebe s početka priče? Neka uključe klima uređaje, dok ima struje…Ovom gradu ionako nisu potrebni. Ni mi, stara gunđala. Bez nas i njih biće neki novi šou. Možda izbor najlepšeg silikonskog para u ulici sličnog naziva.

Nauka na samrti - naučnici pred gladovanjem

Smrt spske nauke zakazana za 2014.

U prethodnom tekstu sam napisao šta mislim zašto se (hemija) nauka otuđila od ljudi. Ali nisam dodirnuo temu politike, iako su mi je jasno sugerisale i kolege i TV i štampa. Spadam u onu generaciju koja je odrastala uz bajke o Japanu. Pametni, sposobni, posvećeni ljudi. Kada bi dolazili u Srbiju, nisu se baš dobro snalazili u društvu i imali su problem s jezikom, pauzama za kafu i ručak. Tek, tada su najčešće prepričavali viceve da su Japanci govorili:" Mi smo gosti, nećemo mi u vaš štrajk". I bilo mi je to tada smešno. Štaviše, bio sam prevaren, pa sam i poverovao u to. 

A, onda su se moje kolege vraćale sa raznih studijskih putovanja (od Amerike do Japana). I razbiše lošu sliku o srpskom naučniku. Promenila se ta slika tamo negde 1980. u mojoj svesti. I dalje se menja. Cenim sve svoje kolege sapatnike, koji se u ovoj zemlji odvaže da krenu u rešavanje naučnih problema. Žao mi je i ove dece, koja na brojnim univerzitetima stiče titulu doktora nauka, a zatim ostaje bez posla. Univerziteti nemaju para, država nema para, roditelji nemaju para. Niko nema para. A po selima i zaseocima, po gradovima i gradićima politički fićfirići voze državne automobile, troše državne pare i ništa osim afera ne poklanjaju državi. 

Godinama (u mom slučaju decenijama) me lažu da će biti bolje, da će se povećati ulaganje u nauku. Mogao bih da se pridružim opštoj tužbalici kako mnogo radimo, a kako nas malo plaćaju. Ali i to seže u davne socijalističke dana, kada su radnici govorili niko ne može tako malo da nas plati, koliko mi malo možemo da radimo.

Nema smisla nabrajati linkove i sajtove koji govore o stanju u srpskoj nauci, jer ima stotine i stotine tekstova slične sadržine. O ulaganju u opremu skoro da ne treba trošiti reči. Tamo negde na dalekom istoku, posle drugog svetskog rata, Japan je poslao svojih 1000 studenata da donesu nova znanja, ali i da budu najbolji u tim zemljama (širom sveta) u kojima su se školovali. A onda i gladni i bosi, sa Hirošimom i Nagasakijem na vratu izgradili su supermoderno i razvijenoi društvo. Kako? Lako, radni su i vredni ljudi, mnogi kažu. Nije tako. To je velika laž. Japanci jesu pametni, ali to nema veze s pameću. Ima s parama. Ni naši sportisti ne mogu da se spreme za trku ili fudbal u Srbiji. (Poznata Vam je priča o Ani, Noletu i gomili drugih klinaca?). Jednom davno, jedan od najvećih naučnika Arhimed samouvereno je rekao: "Dajte mi oslonac, pomeriću zemlju". Dajte srpskim naučnicima pristojne uslove za rad (prostor, modernu opremu, servis iste, mlade naučnike da se zaposle), pa će se munjevito razviti i srpska nauka (prava) i srpski biznis i privreda. Nastaće hiljade novih radnih mesta. (Setite se Japana,). Ovako nas (kao zemlju) samo čerupaju socijalistički i demokratski bogataši. 

Da pojednostavim do kraja. Dva podjednako talentovana dirigenta stoje pred orkestrom. Jedan orkestar ima instrumente (Japan), a drugi nema (Srbija). Dirigenti mašu, a muzika se čuje samo u japanskoj hali. U Srbiji muk. Zemlja u tami i tišini što se tiče naučnog razvoja, privrede, rešavanja velikih svetskih otkrića. U nauci nije važan samo kvantitet - norma. Već kvalitet. Oblast. Naučni prodori. Strast otkrića. To pripada generacijama koje dolaze, ali neće imati na čemu da rade niti s kime. Svi ćemo pomreti čekajući da nam ulaganje u nauku sa 0.3 % bruto nacionalmog dohotka poraste na 0,31%. Ne nisam pogrešio u brojevima. Koliko treba novca da bi se Srbija brzo razvijala? Bar 3,1%. I jedini koji to ne vide su oni kod kojih je kesa. Političari. Dajte rukovodiocima projekata po 10.000 evra za svakog zaposlenog, ne uzimajte mu PDV (petinu prethodno date sume). Ne terajte ga da se ponižava kroz javne nabavke za sitnu opemu (ispod 10.000 dolara). Recite koji su to problemi i dajte da ih rešimo. Od energetike - do ekologije. Mi imamo poverenje jedni u druge. Da li političari veruju jedni drugima? Ne, inače ne bi stalno menjali zakone i pravili sve gore i gore. Što reče moj mlađi saradnik - taman misliš da si nogama dohvatio dno, a shvatiš da stojiš na rešetkama.

Pre 13 godina, čim su ukinuli savezno ministarstvo za nauku, znao sam da nam se dobro ne piše. Ukidanjem ministarstva za nauku (to je bila prava nagrada za zvezdani skok) marta 2011. problemi su postali nepodnošljivi. Staviše nas posle "demokratskih promena" na ocenjivanje. Ko da više radova (belih, plavih i zelenih) - imaće veću platu. Pomučismo se, uradismo tako. Dobismo i nagrade daleke 2004. Nakon toga sve kreće po zlu. Formirana norma ne ostaje -  uvećava se, a uslovi su gori, a zatim mnogo gori. (Dirigent je u međuvremenu slomio ruku). Srbija je zveda u usponu u nauci - budalaština. Samo MIT u Americi ima više radova, bolji su i citiraniji. I opet ima 10 x više para od cele naše države. Harvardu je budžet povećan za 2 milijarde dolara.

Naš problem ne čini samo državna administracija, već i nepostojeća privreda. Za 35 godina, koliko se nalazim na fakultetu broj privrednih SUBJEKATA koji traži pomoć od nauke je zanemarljiv. Bio je simboličan pre 20 godina, a sada prelazi u infinitezimalnu veličinu. Da ima ko da da pare van države, da mu je stalo do toga da se To i To radi u njegovoj državi, tada bi bar nešto bilo drugačije. E, ali to bi bilo da naši BIZNISMENI imaju nacionalni ponos.

Ali, glavni revolt koji ovih dana pogađa brojne naučnike je "kašnjenje" plata. Nikada se nije desilo u ovih par decenija, koliko primam platu, da mi je drugi deo države oprostio što sam s nekom ratom, čekom i sl. kasnio. Nikada, ni meni ni drugima. Uvek je sledila kazna, u vidu kamata. Ali, zato je država tu da bezobrazno kasni. Kao da ministarstvo obrazovanja i nauke ne može da prestane da kreira greške. Mala matura - zvuči poznato? 

Taman je ciga naučio svog konja da gladuje, a on crk'o. (Pokoj duši dirigentu. Orkestar može da se raspusti, kad ne može neodgovorna administracija.)

Posmrtni govor (mladi političar pred kojim je karijera)

U nauku smo uložili 400 miliona evra u poslednje 3 godine. (Na groblju muk. Niko i ne prisustvuje sahrani). Otvorili smo nova radna mesta. Zvezda u usponu je nenadano umrla. Stalo joj plemenito srce. Očekuje se uvoz nauke iz Kine. Ionako je jeftinija. I blizu je Japanu.