Voda naša nasušna - ili kako je grad postao pustinja

Gradonačelnicima nema ko da piše

Naši prijatelji imaju rešenje za budućnost koja dolazi

Nekada, ne tako davno, ima tome par decenija, bejah mlad. I, kao svakoj mladosti, ništa mi nije bilo teško i sve me je nerviralo. Živeo sam život u toj ravnoteži. A onda, iznenada, sve je počelo da se menja, zajedno sa mojom generacijom. Starili smo ružno, okruženi ružnim događajima, zlim prijateljima i još gorim neprijateljima. Gazili su nas, pljuvali, ponižavali, ružili i na kraju razbili. Kao zvečku. 

U celom tom razbijanju, razbijan je i moj grad. Beograd. Ali i svaki drugi grad može istim stvarima da se “pohvali”. Nenadano se provukosmo kroz prelaz između vekova. Počeo je novi, sa fanfarama i najavama kraja sveta. Holivud je to ispratio sa par filmova, a mi smo dobili po par rupa u srcu, mozgu i putevima. Neki osioni klincu su se razmahali u vožnji, neki ministri takođe. Odoše i njihove i tuđe glave. Grad odavno nije više bezbedan. U vremenu sveopšteg propadanja svi su zaboravili na vodu. Istu onu koja me je kao klinca nervirala. Pre 30-40 godina nisi mogao leti da prođeš kroz park, ulice ili grad da se ne pokvasiš. Zalivali su ulice, kao da su očekivali da asfalt procveta. Parkovi su bili mokri, toliko da su se blatnjavi da su se potočići slivali niz ulice. I ko da se ne iznervira. 

Baš me je tada, u osionosti mladosti, bilo briga što su parkove delile babe i bebe. Babe su se zavlačile u senke i pričale o boljim vremenima, uz blagi smešak svojim unukama i unucima i zahvaljivale bogu na senkama raskošnog drveća. I te su me priče nervirale. I otisci blata na patikama. I lišće koje je u rečicama plivalo do rešetki. I čistači koji su ih skupljali. 

Leteli su oštri mlazevi vode iz cisterni. Lupali su po asfaltu, automobilima, koji su bili veći krševi i u manjem broju nego danas, ali su bili tu. Prsti polivača ulica su bili ukočeni od mlaza hladne vode koji je iskakao iz creva, ali oni su uživali u tome. Prskali su po šoferšajbnama, kada su ih vozači molili, po drveću da obore po koju loptu, koja se na drvetu gnezdila, da bi obradovali klince. Crevo je kao debela zmija iskakalo između njihovih nogu, na ivici neukrotivosti. Bili su ti ljudi nekako omiljeni, a mi se nikada nismo pitali zašto, niti da li će oni uvek biti tu. Mislili smo da će biti. Zašto ne bi bili?

Onda su počele političke promene. Svi su imali opravdanje za glupe poteze koje su povlačile njihove partije. Najgluplja odluka (u letnjem periodu) za grad bila je da se ukine polivanje ulica i parkova. (O fontanama i da ne govorim.) Jeste, lako je doći do tog zaključka posle 30 i kusur godina. Ali, nisam valjda jedino ja stario i primećivao kako je grad sve topliji, kako su iz parkova nestale i senke i babe i bebe. Jedino parkove nastanjuju kučići, praveći nam mali kakodrom.

Nema više svirača na hladnim mlazevima. Nema ih više od 15 godina. Grad se suši, pretvarajući se u prljavog, zapuštenog i dehidriranog dedu. Nema hlada, a poneka cisterna bleji po centru grada, čekajući da se ošamućeni ljudi povrate. Zamislite da to neko uradi na stari način, prskanjem grada i ulica. Zamislite  efikasno i potpuno rashlađivanje na stari način, uz novatorije tipa raspršivanja vode u višim slojevima, uz osvežene parkove, cvetne žardinjere i tende na kojima bi mogle da se nađu podjednako glupe reklame koje nas već vređaju s raznih panoa. Ako na panoima samo kradu vidik, ovde bi mogli da budu bar od neke koristi. 

Ali, da bi se sve to desilo potrebna je voda. I da nisam hemičar, možda, ali samo možda, bih poverovao da je ona skupa, jer se po ulicama mora raspršivati čista, pijaća voda. Bože koliko si ti velika neznalica kada puštaš na nas kišu. Pa, ta voda nije za piće. Kisela je, čađava je, puna mikrotoksičnih čestica. Ali to nije zabranjeno. Jer - ko realno može bogu išta da zabrani? 

Mnoge sam gradonačelnike video na delu. I nema im pomoći. Svi su umereno sposobni (da se eufemistički izrazim). Par merila postoje koji objektivno iskazuju uspešnost svakog od njih. Rupe na putevima (tu su). Saobraćaj u haosu (prisutan). Polivanje grada (nije na času). Čistoća (trajni invalid). 

Dakle dajte nam vodu. Da ne gledam kako po TOPČIDERSKOM PARKU ide onaj smešni kamiončić i prska uzvodno ivičnjak, gurajući deo prljavštine na trotoar, a deo se odmah sjuri nizvodno. Ali nisu to rečice kao nekada. To su bljuzge koje istog trenutka rasprskaju automobili. Takva se voda osuši za par minuta. Od nje, kao ni od kamiončića nema vajde. A nema ni od onih koji izmišljaju kako je voda skupa. 

U danima kada pustinjski narodi filtruju posebnim membranama morsku vodu i prave pijaću i tehničku vodu, naše reke ne mogu da daju vodu koja bi se po tehničkim standardima prilagodila zalivanju. Nisu li to priče za malu decu? Jesu, ali toliko smo svi otupeli, da nam ostaje po neki blog, lajk i slično da pokušamo da podsetimo i sebe i druge kako je bilo, da nam deca ne otupave gledajući Velikog farmera. Bože, što mrzim te sapunice za mozak. Nije slučajno što ih emituju NACIONALNE televizije. To je terminalna faza odumiranja mozga nacije. Ko odgleda Velikog brata i Farmu zreo je za transplantaciju svake misli. Pa i da su nam dovoljno hladni gradovi i da su nam dobri gradonačelnici uradili baš sve. A babe i bebe s početka priče? Neka uključe klima uređaje, dok ima struje…Ovom gradu ionako nisu potrebni. Ni mi, stara gunđala. Bez nas i njih biće neki novi šou. Možda izbor najlepšeg silikonskog para u ulici sličnog naziva.