Sizifov put - nauka u rukama tragičara

Ako Vam dete iz nekog razloga privlači nauka, istucite ga na vreme

 

Naučnik u Srbiji polako, ali sigurno, gubi bitku s vremenom, državom, novcem i privredom. Ja imam san. Kad sam bio mali čuo sam i zapamtio tu moćnu rečenicu iz govora Martina Lutera Kinga. Njegov glas, njegov san. Svako dete ima san, šta će da bude kad poraste. Neko bi da bude pevačica, neko fudbaler, a nekome statistički zapadne nauka. Šta se očekuje od naučnika? Da se u ineteresu svojih sposobnosti bavi onime što najbolje razume. Ono u šta veruje da može znanjem, intuicijom i maštom da pronikne. I to nema veze s novcem, državom, privredom. Ima samo veze s porodicom, devojkom, ženom, decom, unucima. 

 

I dok umetnici imaju slobodu da mogu da slikaju, pišu i komponuju po inspiraciji koju im daju muze, posao naučnika je između inspiracije i fizičkog rada. Ali, kad se posao voli, nije teško. Ili što bi estradne zvezde rekle - volim svaki svoj publikovani rad kao dete i ne mogu da kažem koji mi je najmiliji.....Smešno. Mogu to uvek da kažem. To je onaj koji se tek roji u glavi, probija kroz maglu ideja i mogućih puteva i prosto zablista kao imaginarni put svitaca u noći. Taj nezavršeni, isprepletani, bandoglavi problem koji zaokuplja dane i noći razmišljanja, uranjanje u publikacije koje su tek napisane, ili stare i po nekoliko stotina godina. Taj uzbudljivi trenutak kada se formira jasna ideja šta treba uraditi je uglavnom kraj naučnih preloma i izbora radnih planova. Nakon toga nastaje oštra divergencija dolaska do rešenja naučnika u Srbiji i naučnika van Srbije (Evropa, Amerika, čak i Kina).

Naučnik u svetu, pre svega, ima državu kojoj je stalo da se razvija nauka. Postoji dobro (čitaj obilno) finansiranje i iz državne i iz privatnih kasa. Razni fondovi stoje na raspolaganju i zainteresovane kompanije finansiraju univerzitete i istraživače.

Naučnik u Srbiji ograničen je prostorom, novcem, ljudima, brzinom (pre sporošću) nabavke opreme, hemikalija, nekompetentnom administracijom. A sada se tome intenzivno pridružuje i BOJKOT administracije da im da platu. Ima u tome neke dijalektike. Ako im da platu, kao neodgovorni ljudi, naučnici će je potrošiti. Na kvalitetetan život, odeću i obuću. Na putovanja i skupe provode. Na nakit i luksuzne automobile. E, ne može. Neko tamo, stvarno pametan, odlučio je da naučnicima (svejedno gde su, na fakultetu, institutu ili u privatnim kompanijama) uskrati novac. Tako sprečava naučnike da se pokvare i postanu odvratni deo potrošačkog društva kapitalizma. Jer naučnici na zapadu imaju bezobraznih 10 puta veću platu (minimalno), pa se lako pokvare. Idu iz zemlje u zemlju. Naši bogami neće tako. Jer, ne samo da im država ne da platu, ne da im ni ono što se zove opremom za minimum procesa rada. Dakle, ako niste primetili, drage moje akademske kolege, i svi drugi simpatizeri nauke i naučnika, DRŽAVA JE U ŠTRAJKU. Štrajkuje prema starim naučnicima, pa i prema mladim. Da se ne kaže da ih diskriminiše.

Ima li smisla sanjati u Srbiji? Sanjati san naučnika, rešavati naučne probleme. Praviti nove lekove, čistu vodu, bolju hranu ili rešavati ono što sanjaš. Zašto je taj san tako dronjav? Zato, ako vidite da i Vaše dete sanja, odmah ga istucite. Takav luksuz nije Srbiji potreban. Srbiji su potrebni političari plavi, žuti, crveni. Srbiji ne treba inteligencija, nauka, naučnici, jer u Srbiji je stalno revolucija. A jedna revolucija je jednom davno (1789.) ubila Lavoazijea (1794.), briljantnog francuskog naučnika. Reči koje su pratile giljotiniranje njegove genijalne glave bile su REVOLUCIJI NE TREBAJU NAUČNICI. 

 

E, dokle god kod nas traje (a bogami traje) revolucija, naučnici nam nisu potrebni, a onaj koji je kroz san počeo da mesečari, neka ode po opremu i hemikalije, softvere i sve što mu treba u magacin na tačkice ili bonove (tako je u svakoj revoluciji). Neka nauku prepusti bezobraznom kapitalizmu, jer potrebno nam je da od nekoga ipak sve to uvozimo.

Pa šta ako su naši naučnici sposobniji od uštogljenih Britanaca, prebogatih Nemaca ili romantičnih Francuza i u inostranstvu ostvaruju vrhunske rezultate? To je greška sistema u kome se nalaze. Kod nas, to ne dolazi u obzir. Zato istucite dete, kad nemate hrabrosti da menjate političare.