Voda naša nasušna - ili kako je grad postao pustinja

Gradonačelnicima nema ko da piše

Naši prijatelji imaju rešenje za budućnost koja dolazi

Nekada, ne tako davno, ima tome par decenija, bejah mlad. I, kao svakoj mladosti, ništa mi nije bilo teško i sve me je nerviralo. Živeo sam život u toj ravnoteži. A onda, iznenada, sve je počelo da se menja, zajedno sa mojom generacijom. Starili smo ružno, okruženi ružnim događajima, zlim prijateljima i još gorim neprijateljima. Gazili su nas, pljuvali, ponižavali, ružili i na kraju razbili. Kao zvečku. 

U celom tom razbijanju, razbijan je i moj grad. Beograd. Ali i svaki drugi grad može istim stvarima da se “pohvali”. Nenadano se provukosmo kroz prelaz između vekova. Počeo je novi, sa fanfarama i najavama kraja sveta. Holivud je to ispratio sa par filmova, a mi smo dobili po par rupa u srcu, mozgu i putevima. Neki osioni klincu su se razmahali u vožnji, neki ministri takođe. Odoše i njihove i tuđe glave. Grad odavno nije više bezbedan. U vremenu sveopšteg propadanja svi su zaboravili na vodu. Istu onu koja me je kao klinca nervirala. Pre 30-40 godina nisi mogao leti da prođeš kroz park, ulice ili grad da se ne pokvasiš. Zalivali su ulice, kao da su očekivali da asfalt procveta. Parkovi su bili mokri, toliko da su se blatnjavi da su se potočići slivali niz ulice. I ko da se ne iznervira. 

Baš me je tada, u osionosti mladosti, bilo briga što su parkove delile babe i bebe. Babe su se zavlačile u senke i pričale o boljim vremenima, uz blagi smešak svojim unukama i unucima i zahvaljivale bogu na senkama raskošnog drveća. I te su me priče nervirale. I otisci blata na patikama. I lišće koje je u rečicama plivalo do rešetki. I čistači koji su ih skupljali. 

Leteli su oštri mlazevi vode iz cisterni. Lupali su po asfaltu, automobilima, koji su bili veći krševi i u manjem broju nego danas, ali su bili tu. Prsti polivača ulica su bili ukočeni od mlaza hladne vode koji je iskakao iz creva, ali oni su uživali u tome. Prskali su po šoferšajbnama, kada su ih vozači molili, po drveću da obore po koju loptu, koja se na drvetu gnezdila, da bi obradovali klince. Crevo je kao debela zmija iskakalo između njihovih nogu, na ivici neukrotivosti. Bili su ti ljudi nekako omiljeni, a mi se nikada nismo pitali zašto, niti da li će oni uvek biti tu. Mislili smo da će biti. Zašto ne bi bili?

Onda su počele političke promene. Svi su imali opravdanje za glupe poteze koje su povlačile njihove partije. Najgluplja odluka (u letnjem periodu) za grad bila je da se ukine polivanje ulica i parkova. (O fontanama i da ne govorim.) Jeste, lako je doći do tog zaključka posle 30 i kusur godina. Ali, nisam valjda jedino ja stario i primećivao kako je grad sve topliji, kako su iz parkova nestale i senke i babe i bebe. Jedino parkove nastanjuju kučići, praveći nam mali kakodrom.

Nema više svirača na hladnim mlazevima. Nema ih više od 15 godina. Grad se suši, pretvarajući se u prljavog, zapuštenog i dehidriranog dedu. Nema hlada, a poneka cisterna bleji po centru grada, čekajući da se ošamućeni ljudi povrate. Zamislite da to neko uradi na stari način, prskanjem grada i ulica. Zamislite  efikasno i potpuno rashlađivanje na stari način, uz novatorije tipa raspršivanja vode u višim slojevima, uz osvežene parkove, cvetne žardinjere i tende na kojima bi mogle da se nađu podjednako glupe reklame koje nas već vređaju s raznih panoa. Ako na panoima samo kradu vidik, ovde bi mogli da budu bar od neke koristi. 

Ali, da bi se sve to desilo potrebna je voda. I da nisam hemičar, možda, ali samo možda, bih poverovao da je ona skupa, jer se po ulicama mora raspršivati čista, pijaća voda. Bože koliko si ti velika neznalica kada puštaš na nas kišu. Pa, ta voda nije za piće. Kisela je, čađava je, puna mikrotoksičnih čestica. Ali to nije zabranjeno. Jer - ko realno može bogu išta da zabrani? 

Mnoge sam gradonačelnike video na delu. I nema im pomoći. Svi su umereno sposobni (da se eufemistički izrazim). Par merila postoje koji objektivno iskazuju uspešnost svakog od njih. Rupe na putevima (tu su). Saobraćaj u haosu (prisutan). Polivanje grada (nije na času). Čistoća (trajni invalid). 

Dakle dajte nam vodu. Da ne gledam kako po TOPČIDERSKOM PARKU ide onaj smešni kamiončić i prska uzvodno ivičnjak, gurajući deo prljavštine na trotoar, a deo se odmah sjuri nizvodno. Ali nisu to rečice kao nekada. To su bljuzge koje istog trenutka rasprskaju automobili. Takva se voda osuši za par minuta. Od nje, kao ni od kamiončića nema vajde. A nema ni od onih koji izmišljaju kako je voda skupa. 

U danima kada pustinjski narodi filtruju posebnim membranama morsku vodu i prave pijaću i tehničku vodu, naše reke ne mogu da daju vodu koja bi se po tehničkim standardima prilagodila zalivanju. Nisu li to priče za malu decu? Jesu, ali toliko smo svi otupeli, da nam ostaje po neki blog, lajk i slično da pokušamo da podsetimo i sebe i druge kako je bilo, da nam deca ne otupave gledajući Velikog farmera. Bože, što mrzim te sapunice za mozak. Nije slučajno što ih emituju NACIONALNE televizije. To je terminalna faza odumiranja mozga nacije. Ko odgleda Velikog brata i Farmu zreo je za transplantaciju svake misli. Pa i da su nam dovoljno hladni gradovi i da su nam dobri gradonačelnici uradili baš sve. A babe i bebe s početka priče? Neka uključe klima uređaje, dok ima struje…Ovom gradu ionako nisu potrebni. Ni mi, stara gunđala. Bez nas i njih biće neki novi šou. Možda izbor najlepšeg silikonskog para u ulici sličnog naziva.

Nauka na samrti - naučnici pred gladovanjem

Smrt spske nauke zakazana za 2014.

U prethodnom tekstu sam napisao šta mislim zašto se (hemija) nauka otuđila od ljudi. Ali nisam dodirnuo temu politike, iako su mi je jasno sugerisale i kolege i TV i štampa. Spadam u onu generaciju koja je odrastala uz bajke o Japanu. Pametni, sposobni, posvećeni ljudi. Kada bi dolazili u Srbiju, nisu se baš dobro snalazili u društvu i imali su problem s jezikom, pauzama za kafu i ručak. Tek, tada su najčešće prepričavali viceve da su Japanci govorili:" Mi smo gosti, nećemo mi u vaš štrajk". I bilo mi je to tada smešno. Štaviše, bio sam prevaren, pa sam i poverovao u to. 

A, onda su se moje kolege vraćale sa raznih studijskih putovanja (od Amerike do Japana). I razbiše lošu sliku o srpskom naučniku. Promenila se ta slika tamo negde 1980. u mojoj svesti. I dalje se menja. Cenim sve svoje kolege sapatnike, koji se u ovoj zemlji odvaže da krenu u rešavanje naučnih problema. Žao mi je i ove dece, koja na brojnim univerzitetima stiče titulu doktora nauka, a zatim ostaje bez posla. Univerziteti nemaju para, država nema para, roditelji nemaju para. Niko nema para. A po selima i zaseocima, po gradovima i gradićima politički fićfirići voze državne automobile, troše državne pare i ništa osim afera ne poklanjaju državi. 

Godinama (u mom slučaju decenijama) me lažu da će biti bolje, da će se povećati ulaganje u nauku. Mogao bih da se pridružim opštoj tužbalici kako mnogo radimo, a kako nas malo plaćaju. Ali i to seže u davne socijalističke dana, kada su radnici govorili niko ne može tako malo da nas plati, koliko mi malo možemo da radimo.

Nema smisla nabrajati linkove i sajtove koji govore o stanju u srpskoj nauci, jer ima stotine i stotine tekstova slične sadržine. O ulaganju u opremu skoro da ne treba trošiti reči. Tamo negde na dalekom istoku, posle drugog svetskog rata, Japan je poslao svojih 1000 studenata da donesu nova znanja, ali i da budu najbolji u tim zemljama (širom sveta) u kojima su se školovali. A onda i gladni i bosi, sa Hirošimom i Nagasakijem na vratu izgradili su supermoderno i razvijenoi društvo. Kako? Lako, radni su i vredni ljudi, mnogi kažu. Nije tako. To je velika laž. Japanci jesu pametni, ali to nema veze s pameću. Ima s parama. Ni naši sportisti ne mogu da se spreme za trku ili fudbal u Srbiji. (Poznata Vam je priča o Ani, Noletu i gomili drugih klinaca?). Jednom davno, jedan od najvećih naučnika Arhimed samouvereno je rekao: "Dajte mi oslonac, pomeriću zemlju". Dajte srpskim naučnicima pristojne uslove za rad (prostor, modernu opremu, servis iste, mlade naučnike da se zaposle), pa će se munjevito razviti i srpska nauka (prava) i srpski biznis i privreda. Nastaće hiljade novih radnih mesta. (Setite se Japana,). Ovako nas (kao zemlju) samo čerupaju socijalistički i demokratski bogataši. 

Da pojednostavim do kraja. Dva podjednako talentovana dirigenta stoje pred orkestrom. Jedan orkestar ima instrumente (Japan), a drugi nema (Srbija). Dirigenti mašu, a muzika se čuje samo u japanskoj hali. U Srbiji muk. Zemlja u tami i tišini što se tiče naučnog razvoja, privrede, rešavanja velikih svetskih otkrića. U nauci nije važan samo kvantitet - norma. Već kvalitet. Oblast. Naučni prodori. Strast otkrića. To pripada generacijama koje dolaze, ali neće imati na čemu da rade niti s kime. Svi ćemo pomreti čekajući da nam ulaganje u nauku sa 0.3 % bruto nacionalmog dohotka poraste na 0,31%. Ne nisam pogrešio u brojevima. Koliko treba novca da bi se Srbija brzo razvijala? Bar 3,1%. I jedini koji to ne vide su oni kod kojih je kesa. Političari. Dajte rukovodiocima projekata po 10.000 evra za svakog zaposlenog, ne uzimajte mu PDV (petinu prethodno date sume). Ne terajte ga da se ponižava kroz javne nabavke za sitnu opemu (ispod 10.000 dolara). Recite koji su to problemi i dajte da ih rešimo. Od energetike - do ekologije. Mi imamo poverenje jedni u druge. Da li političari veruju jedni drugima? Ne, inače ne bi stalno menjali zakone i pravili sve gore i gore. Što reče moj mlađi saradnik - taman misliš da si nogama dohvatio dno, a shvatiš da stojiš na rešetkama.

Pre 13 godina, čim su ukinuli savezno ministarstvo za nauku, znao sam da nam se dobro ne piše. Ukidanjem ministarstva za nauku (to je bila prava nagrada za zvezdani skok) marta 2011. problemi su postali nepodnošljivi. Staviše nas posle "demokratskih promena" na ocenjivanje. Ko da više radova (belih, plavih i zelenih) - imaće veću platu. Pomučismo se, uradismo tako. Dobismo i nagrade daleke 2004. Nakon toga sve kreće po zlu. Formirana norma ne ostaje -  uvećava se, a uslovi su gori, a zatim mnogo gori. (Dirigent je u međuvremenu slomio ruku). Srbija je zveda u usponu u nauci - budalaština. Samo MIT u Americi ima više radova, bolji su i citiraniji. I opet ima 10 x više para od cele naše države. Harvardu je budžet povećan za 2 milijarde dolara.

Naš problem ne čini samo državna administracija, već i nepostojeća privreda. Za 35 godina, koliko se nalazim na fakultetu broj privrednih SUBJEKATA koji traži pomoć od nauke je zanemarljiv. Bio je simboličan pre 20 godina, a sada prelazi u infinitezimalnu veličinu. Da ima ko da da pare van države, da mu je stalo do toga da se To i To radi u njegovoj državi, tada bi bar nešto bilo drugačije. E, ali to bi bilo da naši BIZNISMENI imaju nacionalni ponos.

Ali, glavni revolt koji ovih dana pogađa brojne naučnike je "kašnjenje" plata. Nikada se nije desilo u ovih par decenija, koliko primam platu, da mi je drugi deo države oprostio što sam s nekom ratom, čekom i sl. kasnio. Nikada, ni meni ni drugima. Uvek je sledila kazna, u vidu kamata. Ali, zato je država tu da bezobrazno kasni. Kao da ministarstvo obrazovanja i nauke ne može da prestane da kreira greške. Mala matura - zvuči poznato? 

Taman je ciga naučio svog konja da gladuje, a on crk'o. (Pokoj duši dirigentu. Orkestar može da se raspusti, kad ne može neodgovorna administracija.)

Posmrtni govor (mladi političar pred kojim je karijera)

U nauku smo uložili 400 miliona evra u poslednje 3 godine. (Na groblju muk. Niko i ne prisustvuje sahrani). Otvorili smo nova radna mesta. Zvezda u usponu je nenadano umrla. Stalo joj plemenito srce. Očekuje se uvoz nauke iz Kine. Ionako je jeftinija. I blizu je Japanu.

Demistifikacija izrade domaćeg sapuna - obnavljanje znanja, deo II

Kako se pravi domaći sapuni - korak po korak?

Odabir masnoća

Da li je čudno reći da je mnogo lakše sve to raditi u Francuskoj, Engleskoj ili Americi? Meni lično jeste, jer kada je moja baba pravila sapun (u mladosti), tada su ga u tim zemljama pravile samo fabrike. Ima  tome nešto više od 50 godina. A moja baba nije bila jedina u ovoj zemlji. Naprotiv. Nažalost, ova praktična veština se izgubila. Ali, osvežićemo to znanje. Korak po korak.

Sadržaj masnih kiselina u najčešće korišćenim jestivim masnoćama

Sapun najviše peni ako su masne kiseline od kojih je napravljen kratke i zasićene. Zato je kokosovo ulje nezamenljivo za sve sapune koji lepo pene. Ovi sapuni i bolje peru od sapuna pravljenih od npr. sojinog ulja.

Kao masnoće u Srbiji su na raspolaganju različite masne sirovine različitog i nestandardnog kvaliteta. Da ih ne nabrajam pojedinačno, ilustrovaću samo kroz kokosovu mast (čvrsta faza) ili kokosovo ulje (tečna faza). Da li je mast ili ulje zavisi samo od spoljašnje temperature. Kokosova mast se na zapadu jede, služi za prženje (bolja je od ulja za to), maže se kosa, koža, prave se kozmetički preparati. Cena je često 4 dolara po kilogramu (za hobiste). (U industriji košta manje od 2 dolara po kilogramu.) To je oko 350 dinara po kilogramu (ne litru). A kod nas 1 kg košta oko 20 evra. Zanimljivo, zar ne? Prodaje se kao ekstra devičansko. A za sapun je ne samo nepotrebno, već i glupo dodavati skuplju, ekstradevičansku varijantu. Slično je i sa maslinovim uljem. Za sapun se, po starim majstorima i po novim tehnološkim procesima, preporučuje rafinisano ulje, jer se dobija sapun boljeg kvaliteta, u smislu standardnog sapuna.

Za sapun se bira ili preporučuje i palmina mast, a kod nas može da se kupi uglavnom samo palmin olein (nezasićena varijanta), a za sapun je preporučen palmin stearin (bolje peni i pere). Ali ako se pravi sapun od ulja, bolje je da se koristi jeftinije, npr. suncokretovo ili kukuruzno ulje. Ne treba zaboraviti i da se čuveni sapun iz Marseja pravio od najlošijeg maslinovog ulja. Dakle, koju god sirovinu da izaberete, dobićete dobar sapun, ako radite dobro i precizno.

I danas se na zapadu prave izuzetno cenjeni sapuni od goveđeg loja. Bolje pene i daju stabilniju penu od biljnih sapuna. Ili se mešaju s detergentima (Dove, tekst sledi).

Priprema hemikalija

Prvi deo je najteži. To je odabir sirovina i izračunavanje potrebne količine NaOH. Može se nabaviti u farbarama ili kod specijalizovanih dobavljača (Centrohem). Ne koriste se visokokoncentrovani rastvori namenjeni otpušavanju cevi, jer mogu da sadrže varikinu ili druge škodljive supstancije.

Rastvor hidroksida se pravi isključivo u dejonizovanoj vodi (nikako česmenskoj ili kišnici). U navedenim kalkulatorima su date i preporučene koncentracije (u %), ali i stvarne količine za odmeravanje. Hidroksid se sipa u vodu, uz lagano mešanje. Ako se voda sipa preko hidroksida "zapeče se" i teško se rastvara. Kvalitet hidroksida se poznaje  pri rastvaranju. Ako se napravi 30% koncentracija (30 g + 70 g vode) i rastvor nije POTPUNO bistar, to je od karbonata (vlažni NaOH apsorbuje  CO2 iz vazduha i po površini se pretvara u karbonat, koji se u ovako koncentrovanom rastvoru sode ne rastvara). Može i on da se koristi, ali je potrebno odmeriti malo veću količinu hidroksida. Ako je hidroksid potpuno ovlažio ili se zgrudvao, ne koristite ga za sapun, jer se ne može izmeriti tačna masa. Rastvorite ga u dvostruko većoj masi vode i koristite za otpušavanje kade i sudopere.

Praviti sapune u kući može da bude i zabavno i korisno, ali i opasno. NaOH je opasna hemikalija, vrući rastvor koji se dobija rastvaranjem može da opeče, a pri sipanju fina prašina može da se udahne i izazove jak bol u plućima. Zato se savetuje merenje i rastvaranje na terasi, sa maskom na licu, zaštitnim naočarima i rukavicama. Ako imate nekog iskusnog hemičara, tehnologa ili farmaceuta da vam pomogne, slobodno iskoristite njegovo znanje. Dobra zaštitna oprema ne košta mnogo!

                                          Zaštitna oprema pri pravljenju sapuna.

Postupak 

Ovako mi hemičari  napravimo sebi i drugima propis (protokol), koji se lako može zapamtiti i uraditi po koracima. Ovde će biti opisan samo tzv. hladni postupak, jer se samo on preporučuje za hobiste. Postupak kuvanja je opasan i može da napravi povrede ili ošteti kuhinjsku opremu, pa ga prepustite profesionalcima!

1. Izračunati potrebnu količinu hidroksida i masti.
2. Izmerite odvojeno masnu fazu i hidroksid.
3. Rastvoriti hidroksid i sačekati da se ohladi na 40-45°C.
4. Masna fazu zagrejte na približno istu temperaturu 40-45°C.
5. U masnu fazu uroniti štapni mikser.
6. Dodati celokupnu količinu alkalne vodene faze (rastvor NaOH).
7. Najmanjom brzinom mešati u intervalima od po 1-2 minuta, pazeći da se mikser ne pregreje. (U opciji mehaničkog mešanja varjačom proces traje mnooooogo duže. U tom slučaju se radi u dubljem sudu).
8. Čim masa postane gusta kao vruć puding (zavisi od količine, ali obično oko 3 do 5 minuta), izvući štapni mikser i odložiti ga na predviđeno mesto.
9. Nastaviti mešanje varjačom (ili samo nastavite, ako ste sve vreme koristili istu) ili običnom žicom za mućenje 5 minuta.
10. Izliti masu u pripremljeni kalup. Iako se koriste razne posude, najlakše je raditi sa silikonskim kalupima (mafini, sitni kolači i dr.).
11. Dobro "ušuškati" kalup. Da se sapun ne bi lepio za pokrivač, obično se pokrije tankom folijom za uvijanje (nikako aluminijumskom).
12. Nakon 24 časa izvući masu iz kalupa.
13. Iseći kriške sapuna i staviti ih na bezbedno mesto da se suše i da se reakcija završi (do 8 nedelja).
14. Ako imate uslova da izmerite pH, saponifikacija je gotova kada pH 1%-tnog vodenog rastvora sapuna u sveže prokuvanoj dejonizovanoj vodi spadne ispod 9,5.

Reči ohrabrenja

Za sve koji se spremaju na malu avanturu pravljenja sapuna, slobodno posetite preporučene linkove za kalkulator. Pouzdani su i ne morate ništa da računate. Vaše je samo da tačno izmerite masti (ulja), vodu i NaOH, ali da pre svega vodite računa o korišćenim hemikalijama i sopstvenoj bezbednosti i bezbednosti osoba koje vam pomažu.

Sapuni koji se prave u domaćinstvu su u svim zemljama s viškom masnoće (od 4 do 10%). Tu i nastaje polje urbanih legendi. Ako se za saponifikaciju doda slučajno tačna količina NaOH (a ona za smešu masti i ulja može da se odredi realno isključivo u laboratoriji), tada se kod "traga" dodaje jojobino ulje, kakao buter ili neka druga skupa mast. Ruku na srce, mast je mast. Teško naša koža pravi razliku između maslinove i kakaove masti. Čulo ukusa - da. Ali o tome u drugom tekstu.

Iskustvo i praksa su nezamenljivi. A, osim ovih sajtova koji su preporučeni, ima i mnogih drugih koji se bave i proizvodnjom i prodajom sapuna. Moj cilj je bio da se svi podsetimo ovog starog procesa. Ako imate sopstvenih receptura pošaljite ih, biće unete u nastavak teksta.

Na mnogim sajtovima ima mnogo trikova, unošenja mirisnih komponenti i biljaka. Ali pre toga je potrebno  da napravite prvi korak - SVOJ prvi sapun.

Natrijum u višku - put ka sigurnom narušavanju zdravlja

Izmenjeno i dopunjeno 

Ovaj tekst je objavljen prvo na drugom blogu, ali mi je lakše da pratim samo jedan blog (u oskudici vremena). Najzad potreba za izmenom i dopunjavanjem je došla već u ovom tekstu (niže).

Natrijum je metal. Veoma reaktivan i izuzetno značajan u hemiji, poljoprivredi i kao jon u našem zdravlju.

Hemičari vole natrijum hlorid (kuhinjsku so), jer u smeši s ledom postiže izuzetno niske temperature (jedan težinski deo soli i tri dela usitnjenog leda postiže -21°C. Zgodna smeša za brzo hlađenje svega, pa i u domaćinstvu napitaka. Razbija emulzije, rastvara proteine, zbog čega se hrana soli, da bi proteini lakše "prešli" u rastvor. Neophodan je da bi hrana imala ukus. Ali se njegova količina sve više zloupotrebljava. Koliko treba unositi natrijuma u svim oblicima (slaniši, testa, slatkiši, gazirani sokovi)? Odgovor na to pitanje je dostupan na mnogim sajtovima . Ono što je zanimljivo je gde je sakriveni natrijum. Mnogi proizvođači ne navode količine natrijuma u svojoj hrani. Neki navode. npr. Štark. . Podatak od 2 g natrijuma u 100 g slatkiša je ozbiljno upozorenje. A da li ga iko tako doživljava? Deci je količina od 100 g slatkiša neprimetna, samo u jednoj užini. A sa kesicom ovih (ukusnih) slatkiša deca unesu više od potrebne količine natrijuma za dan za odraslu osobu.

Višak natrijuma u slatkišima je posledica korišćenja kiselo-invertovanih sirupa, kao i slatkog sirupa koji se dobija iz kukuruznog skroba (visokofruktozni sirup). Soli se i slana i slatka hrana. 

U narednim danima ću pokušati da nađem i na drugim namirnicama sakriveni ili nesakriveni, ali opasni natrijum. Do tada pratite etikete, tražite sadržaj i samo da podsetim one koji su davno pretvarali merne jedinice. 2 g je 2000 mg. I to je maksimalna količina koja bi smela da se konzumira dnevno u svim namirnicama, slatkišima, testima i pićima.

---------------------- Ovo je nužni dodatak-------------------

Na žalost na mnogim namirnicama količina natrijuma nije označena ili je sakrivena kroz pojedine sastojke ili su slova toliko sitna da sam odustao - treba mi nešto nalik ovome da bih pročitao mikroslova.

.Tako se kao ugušćivač (natrijum alginat), stabilizator ili konzervans (natrijum benzoat) pominju razne supstancije koje su natrijumove soli. Organizmu je svejedno koji je natrijum u pitanju. Kuhinjska so (NaCl), soda bikarbona (NaHCO3), karboksimetil celuloza (kao Na so) ili natrijum bisulfit (NaHSO3) Svaki doprinosi ukupnoj masi natrijuma, koja se uvek obračunava na natrijum hlorid. Ko god ima uvid u sastav ili može da slika etikete da mi ih pošaljete, a ja ću dodavati sve takve namirnice, da znamo od čega da se zaštitimo, da bolje razumemo ko nas to truje (ili tačnije ubija), a onda su nam i deca i unuci bezbedniji. Visoki krvni pritisak, koji je i mene počastio veoma često može da se kontroliše promenama navika u ishrani. A za to treba hrabrosti i veštine da se obogate ukusi u našoj hrani kako bi se istisnula so. Meni je u mnogim aspektima pomogla filozofija kuvara genijalca Džejmi Olivera, u svaki oblik hrane što više začina. Ali za to treba i vremena i novca i novih navika i mnogo bolje meso od raspračanih leševa po supermarketima i privatnim klanicama.

Zanimljivo je da Amerikanci koji se hrane izuzetno nezdravo imaju hiljade organizacija koje su se posvetili promenama navika i demistifikovanju hrane u svim oblicima. Kod nas to čine samo izuzetni pojedinci, koji su uspeli da stvore svoju filozofiju, navike, organizaciju, pa čak i školu kuvanja zdrave hrane. Briljantno (Majo), nema šta. Samo treba slediti mlade i hrabre. 

Demistifikacija izrade domaćeg sapuna - obnavljanje znanja, deo I

Sapun ili detergent, pitanje je sad?

Šta su prirodni sapuni, biosapuni, naturalni, herbalni, eterični i ostali? To je pokajanje za propuštene lekcije u osnovnoj školi, pa zatim u srednjoj o reakciji masti s vodenim rastvorima hidroksida. Zato su sada pojedinci fascinirani dobivenim proizvodima, ne znajući ništa i dalje o polaznim sirovinama, stehiometriji, procesu. Na svu sreću postoje brojni kalkulatori koji daju potrebne vrednosti za odmeravanje količina masnoća s jedne i hidroksida s druge strane. Ali, da li su ovi sapuni prirodni? Nisu. Prirodni "sapuni" se nalaze u biljkama i u hemijskom smislu nisu sapuni. Pene, mogu da peru, prirodni su, ali nisu sapuni. Tako ili imamo prirodna sredstva za pranje ili VEŠTAČKE sapune. Zato ne postoje bio-, natural, lekoviti, herbalni i sl. U samom procesu pravljenja NaOH uništi sve što može. Eterični sapuni mi posebno idu na živce. Ne zato što mirišu. Već zato što se  srpski kaže ETARSKA ulja, a ne ETERIČNA. Tako su i ti sapuni napravljeni s etarskim uljem, a ne ezoteričnim, eteričnim i sl. nepravilnim terminima. Odmah se vidi da je to bila jaka 2 iz hemije, nikako 5.

Sapuni su anjonske, površinski aktivne materije. U hemijskom smislu su soli viših masnih kiselina (kao anjona) i metalnih jona. Natrijumovi sapuni su čvrsti, kalijumovi su tečni. Oba se lako rastvaraju u vodi. Soli aluminijuma, olova, kalcijuma, magnezijuma i drugih polivalentnih katjona (takođe sapuni) su u vodi nerastvorni. Kao sredstva za pranje se koriste samo natrijumovi i kalijumovi. To nisu čista jedinjenja jedne masne kiseline, već smeše (stearinske, palmitinske, oleinske, laurinske i brojnih drugih kiselina). Sa uvođenjem drugih sirovina (kokosova mast i ulje palminih koštica) sapuni su bili bolji, penušaviji i mogli su da peru i u "tvrdoj" vodi. Tvrda voda je normalna pijaća voda. Sapuni se pri rastvaranju odmah pretvaraju u kalcijumove i magnezijumove nerastvorne sapune, koji niti pene, niti peru. Naprotiv kao masne fleke se lepe po odeći ili koži.

U toj situaciji industrija je našla izlaz. Umesto sapuna, napravljene su sintetičke, površinski aktivne materije (PAM-ovi), tenzidi ili prosto detergenti. Bio je rešen problem tvrde vode. Na žalost ove supstancije izazivaju brojne probleme ako se koriste kao kozmetička sredstva, pa su brojni pojedinci u Americi (odličan sajt sa svim potrebnim receptima instrukcijama i kitovima), kasnije i u Evropi (30 godina prakse) započeli proizvodnju sapuna za lične potrebe. Eksplozivan razvoj je usledio po pojavi štapnih miksera, koji su glavno oruđe u pravljenju sapuna.

masnoća + hidroksid  (+ voda) = sapun + glicerol (+ voda).

Jasno se vidi da za istu količinu hidroksida (120 grama) treba u slučaju palmine masti 807,3 g masti, a za maslinovo ulje 885,4. Ova različita količina je data u mnogim tabelama, a studentima hemije je poznata kao saponifikacioni broj (broj mg KOH potrebnih za saponifikaciju 1 g masti ili ulja). U proizvodnji sapuna NaOH se mnogo češće koristi, pa mnogi online kalkulatori (1, 2 ili 3) koji imaju i vrednosti za NaOH i KOH, u gramima, uncama i drugim merama.

Dodatkom ili nedovoljne količine hidroksida ili masnoće u višku dobivena je nova vrsta, tzv. premašćenog sapuna. U ovom sapunu ima od 2 do čak 10% nesaponifikovanih masti. To je loše za sapun za pranje rublja, ali je izuzetno dobro za sapun kojim se peru ruke. Mala količina lipida ostaje na koži i štiti je od isušivanja. Ovaj trik je danas najčešće prodavani trik u kozmetičkoj industriji. Nije opravdan kod šampona, ali jeste kod sapuna, naročito zato što pH rastvor čistog sapuna ima baznu vrednost od 10 do 10,6

Potrebna oprema

Kuhinjska vaga, čelični lonac (stranci koriste Pyrex stakleno posuđe), štapni mikser, obična žičana mutilica, silikonska varjača, kalup (najčešće drveni), ali se ljudi dovijaju pa koriste i silikonske i akrilne, digitalni termometar do 150°C.

Ključna stvar je da se sve radi na skali od minimalno 200 g upravo zbog vage, jer nepreciznost (+1 g) koju ona ima može da utiče na kvalitet. I potrebno vreme za saponifikaciju se značajno skraćuje ako je masa veća, jer duže drži temperaturu. Posle uspostavljene recepture kojom ste zadovoljni dižite skalu na 1 kg. Ali sa novim varijantama opet prvo isprobajte na 200 g. Razliku uvek mogu da izazovu promenjivosti sirovina.

Šta je suština procesa?

Mešanjem uljne i vodene faze na 40-45°C započinje reakcija. Mala količina sapuna koji trenutno nastaje emulguje ostatak, čemu doprinosi snažno mešanje štapnim mikserom. Masa se spontano greje od nastavka reakcije, pri čemu nastaje sve više sapuna. Masa se ugušćuje i pri tome dobija gustinu pudinga. Prekida se snažno mešanje, jer masa postaje suviše gusta. Na površini ostaje trag mešalice.  Masa se izliva u kalup. Iako je kašasta u trenutku izlivanja, preko noći očvršćava. Zato je dobro da se masa termički izoluje (uvijanje u ćebad, peškire, stiroporske kutije i slične improvizacije). Nakon odstojavanja od 24 do 48 časova masa se malo skupi, pa se lako vadi iz kalupa. Ostavlja se da "zri" od 4 do 8 nedelja (zavisno koliko je masne faze u višku - videti kasnije). Nakon toga sapun je spreman za upotrebu.

Varijacije

U trenutku kada je masa spremna za izlivanje, mogu da se dodaju razne boje (prirodne ili prehrambene), etarska ulja, mogu da se nadslojavaju sapuni različitih boja, da se doda nova masnoća ili razne trave. To su sve zabavne aktivnosti, ali kvalitet sapuna određuje samo odabir sirovina i kvalitet saponifikacione reakcije. U lekovitost ne verujem, a šta čovek više da poželi od sredstva koje dobro pere, a korisno je (ne šteti) rukama.

O praktičnim koracima u drugom delu. Dobro su došle sve reakcije, prisećanja i želje da se hemija zavoli kroz praktični rad. A ovo je jedan od najlepših načina. Zato čekam povratne komentare. Dotle, prilažem jedan od najinstruktivnijih kratkih videa kućne radinosti pravljenja sapuna.

Ima li domaćih sajtova koji se time bave i koji daju razna objašnjenja, učeći i radeći zajedno sa ljudima koji o sapunim nisu ništa pre čuli? Ima. To je http://manufakturamiletin.wordpress.com/category/vesti/ . Na ovom sajtu razmenjuju se iskustva, ideje i saveti. Nadajmo se da će vremenom biti sve više ljudi koji žele da isprobaju ovu veštinu i doprinesu zdravlju svoje kože. I kako rekoh u prethodnom postu, molim vas ne nasedajte na laži, ups, reklame.

Imuni na TV reklame - blago vama, ja nisam

Sedim, gledam, ne verujem

Ovo nije tekst o hemiji koji bi nešto trebalo da razjasni. Ovo je tekst o tome kako nam izluđuju moždanu hemiju, prave nas sirovima, prljavima i glupima. Ipak, u mnogim reklamama mnogi, nadam se ne i vi, pogrešno "prepoznaju" hemiju. Radi se o zloupotrebi hemije u farmaciji, domaćinsvu, ulepšavanju i održavanju higijene i zdravlja. Takvi tekstovi tek slede.

Kao i svi ljudi u godinama koji posao nose kući, radim na laptopu, koji me nervira što se ili suviše greje ili glasno duva dok se hladi. Posao je različit, pa mi je često deo  audio-vizuelnih  aktivnosti pasivno usmeren na TV. Od svega što TV prikazuje ja bih izabrao samo filmove i krimi serije (Ubistva u Midsomeru, Poaro, gospođica Marpl). Sve ostalo nikada ne bi moralo da se prikazuje, preživeo bih. Ja volim ovu našu jedinstvenu zemlju. Jedinu koja na TV unutar legendarne efikasnosti ima SBB kablovske operatera, koji emituje sve programe uz isto toliko reklama. Verovao sam da ako plaćam kablovsku ne moram da gledam skečeve budalaština. Ali, ne brine mene sadržaj reklama, jeftinoća snimanja, kič aranžmani i glupost poruka. Mene brine ukupni skup tih reklama, način kako su upakovane i koliko se svojski trude da mi nasapunjaju i operu mozak. 

Daljinski nije više nikakva odbrana. Menjanjem kanala  samo uletim u "zeleni talas" toka reklama po programima. Prebacivanjem s programa na program ulazim u reklamne džepove i umesto da zaštitim mozak, prosto uletim u drugi reklamni džep, na početak iste reklame od koje sam "pobegao". Da verujem u teoriju zavera pomislio bih da su se dogovorili da nam puštaju iste reklame u isto vreme. I to one apsolutno ponižavajuće i potpuno iste za Srbiju, Hrvatsku, Sloveniju, Bosnu, a verovatno i još po koju zemlju iz okruženja. Prestao sam da verujem da reklame tog tipa snimaju živi ljudi. To je sigurno neka grupa animatora stvorila morone koji otvaraju usta, a prilagođena imena  i poruke čitaju nacionalni spikeru, prilično uzbuđeno kao da im se nešto drugo dešava (ovo je aluzija na xxx).

Mesto gde naši "spikeri" snimaju reklame

I danima tako, kidaju mi živce, ne dopuštajući da se opustim uz pasivne zvuke dok radim. Zapravo me odvraćaju od rada i nerviraju. Zarad lične mentalne sigurnosti odlučio sam da ubeležim neke reklame, jer ću verovatno kasnije misliti da sam umislio sve to i da se to nikada nije desilo. Zato sam odlučio da ih ovog puta PAŽLJIVO odgledam i naređam u priču za koju ZNAM da mi je namenjena. Jer ja sam samo jedan od onih koji "vrte" te dugmiće.

Priča 1. Sin  pali lampu i ne vidi oca, koji leti, roni i pretvara se u tapete dok Komercijalna banka čeka nove revolving, involving žrtve. Poruka: debili potrčite u banku, uzmite kredit od 110.000 da biste dugovali 130.000. Onda uzmite kredit od 130.000 i kada vas niko ne vidi udavite se u kadi, ubijte se strujom ili prosto odletite. Terapija: Ne uzimati teške droge, jer one dovode do verovanja da banka ima želju da nam pomogne i da su nam u njoj prijatelji.

Priča 2. Filmska diva. Neki tzv. fudbaleri se valjaju po blatu, dok se povampirena Aleksis zaslađuje snikersima, jer nije sva svoja. OK, nije ona nikad bila svoja, ali od snikers (Snickers) đubreta sigurno se ni ona ne bi pretvorila u muškarca. Poruka: kada se već hranite kao idioti, kupite jedan snikers i dajte ga detetu. Tako će sigurno brže da se ugoji, manje će se hraniti zdravom hranom, pre će da zaglupi, pa čim odraste otiči će u reklamu 1 i uzeće kredit. Terapija: sebi i deci napravite dobru čokoladnu tortu ili voćni kolač.

Priča 3.  Debeo čovek gleda kako njegova žena donosi hranu, koju prožderu (iako je po veličini bila za porodicu od bar 8 odraslih jedinki. I zabrinut on pita ko će to da opere. Nevidljiva MOĆNA ruka u jednom potezu opere pola posude. Poruka: znamo kakvi ste kad kupujete naše proizvode. Što da Vas cenimo, kad ste izabrali naše proizvode. Terapija: kupite bilo koji koji se ne reklamira. (Za svoju dušu).

                                                Mnogi bi baš ovakvu pomoć u pranju sudova.

Priča 4. Čist veš. I posle 7 opranih dana još miriše. Poruka: mi znamo da mirisi izazivaju alergiju, ali tako vam prodajemo više. Terapija: ne kupovati. Ostati pametan. Za potrebe pranja najbolji je onaj koji miriše najslabije.

Priča 5. Crna haljina. Nije izgubila boju, jer muškarac izvlači flašu Pervola kad god zatreba. Poruka: Naši su muškarci takvi, da li nam zavidite. Terapija: ugasite TV. Da slučajno ne postanete takav muškarac.

Priča 6. Severina i Maksimo sladoled. Poruka i terapija: BEZ KOMENTARA. Ovde sam čak i cinični ja ostao bez teksta.

Priča 7. Tuborg. Muška depilacija, XXX poruka, mnogo leda i još jedno pivo. Poruka: ako hoćete da postanete pijanica, krenite laganim koracima. Pivo je najbolji izbor, jer još i tripujete da se zabavljate. Terapija: ne piti, ne kupovati. Ako ne možete da odolite koristite uvek drugog proizvođača. Inače piće ne generiše radost. 

                                                     

Priča 8. Ovu sam nazvao blistava reklama (razni proizvođači).72 časa svežine. Belo ostaje belo, a crno crno. Poruka: ne morate više da se kupate. Samo se prskajte i obucite 3 majce, jednu preko druge (ili haljine) i skidajte svakog dana po jednu. Terapija: kupajte se ljudi, pa vi tamo imate mnogo više para. Zašto da se "kiselite" 3 dana?

Ni 48 časova, a već sam.....

Verujem da među vama koji čitate ove redove ima dosta iznerviranih gledalaca i slušalaca. Podelite to sa mnom, jer ću tako znati da moja moždana hemija nije jedina sluđena, uvređena, ponižena. 

Volim rafinisano, jer je zdravije - istina ili zabluda o modernoj hrani

Ovaj tekst nije namenjen onima koji ne vole šećer. On je namenjen onima koji imaju dilemu čime da se zaslade u moru svakodnevnih reklama koje ili urlaju na nas ili zavodničkim glasom šalju svoju poruku. Pa šta onda izabrati:

beli šećer

malteks

javorov sirup

ili žuti šećer?

Naravno beli kristalni šećer!!!! Objašnjenje sledi dole. A hleb? Da li postoji ista dilema?

Beli  hleb

ili  crni hleb?

Naravno jedem i savetujem - beli. Integralni je druga priča.


Da li ste mi poverovali. Ne? Dobro, ali zaista je tako. Volim da kontrolišem ono što pojedem, To naravno ne znači da se isključivo hranim zdravo, jer mi to ne dozvoljavaju ni tip posla koji radim, a ni moja ljubav prema slatkišima. Ali to ne znači da moram da budem budala, pa da verujem svakome ko priča o zdravoj hrani, a nema pojma ni šta su proteni, a kamoli da razume metabolizam. Pre dvadesetak godina (20 + koja), u razgovoru sa studentima na predmetu prelepog naziva Hemija prirodnih proizvoda, pitao sam ih koji je šećer zdraviji žuti ili beli. Neki su osetili zamku, drugi su hrabro rekli žuti. Nemam prava da ih kritikujem ako VOLE žuti šećer zbog njegove specifične arome. Ja ga ne volim, jer mi naprosto SMRDI. Ali imam pravo da ih kritikujem ako VERUJU da je žuti šećer zdraviji od belog ili još gore ako veruju da je zdrav.

Mi koji se profesionalno bavimo bio(hemijom) po prirodi posla (naučnog i stručnog), ali i obrazovnog saznamo mnoge činjenice koje se po medijima pogrešno i nestručno interpretiraju. Tome doprinose i  saveti navodnih nutricionista (i dalje nemam pojma šta je to kod nas). Kako se već decenijama borim protiv crnog hleba (čitaj obojenog - vidi sliku preuzetu sa http://www.pressonline.rs/info/politika/168780/crni-hleb-pobeleo-za-dva-minuta.html ) i crnog šećera  (raznih nijansi) i dalje tradicionalno postavljam studentima isto pitanje. I prvi put sam prošle godine, na predmetu posvećenom izučavanju zagađivača hrane dobio očekivani odgovor. Beli šećer je zdraviji.

Zašto? Kao i u svakom procesu obrade i prečišćavanja šećerni sirup nastao obradom soka šećerne repe (seckana repa, malo blata, dodati kalcijum hidroksid, grejanje, dodat ugljendioksid, centrifugiranje, kristalizacija)  su samo neke od faza koje odvajaju belu kristalnu kašu (zapravo prozračnu) i prljavu masu koja se zove melasa. Čak i jezički postaje jasno šta može da zaostane, ako se zna da se jedna od faza bistrenja soka DEFEKACIJA. Reč je po sebi dovoljno ilustrativna, pa je ne bih prevodio. Dakle nije moj izbor da verujem šta je bolje. Već znam šta je čistije. I još jedna mala prevara. Nekada se pod smeđim šećerom isključivo prodavao šećer iz šećerne trske. Danas se zbog marketinga i smešnih tvrdnji da je žuti šećer zdraviji smeđe đubre (melasa) prska industrijskim prskalicama preko već dobivenog rafinisanog belog šećera. Nema logike. Ali ima cenu. Pa ako ljudi vole da budu prevareni, proizvođači to urade sa stilom.  A da li je onda zdrav ako su dozvoljene i boje za njegovo nijansiranje?

Zato, ako grešite jer volite slatko izbor neka bude med, invertni sirup, beli kristalni šećer (saharoza). A što se javorovog sirupa tiče NE. Neka hvala. Domaći med je mnogo pouzdaniji. I najzad velika prevara prodavaca ZDRAVE HRANE (koja je sve osim zdrava) MALTEKS. Mnogo mi se više sviđa engleski način pisanja MALTEX, gde X na kraju ima svoje (bezobrazno) opravdanje. Ako se hrana zaslađuje po ukusu, tada su važne relativne slatkoće "prirodnih" zaslađivača. A to znači da će svako od nas iz porodice ljubitelja slatkog greha dodati VIŠE malteksa od saharoze ili meda. Tako se (ne)zdravo unosi minimalno 2 do 3 puta više kalorija malteksom nego saharozom.

Dakle ljubitelji slatkiša dok konzumirate 1, 2 ili više kašičica šećera u kafi, čaju ili kakaou budite mirni, jer znate da jedete najčistiju prehrambenu namirnicu. Druga, takođe bela nije ni upola tako dobra, lepa i zdrava.

Konjski šampon ili šampon za konje

Da su čuda u Srbiji moguća pokazuje i prodaja "konjskog" šampona. Prvi put sam ga video danas u Liliju. I kao pasionarani proveravač kodova (savršena android aplikacija) proverih na licu mesta i ove kodove. Ruski jezik ne razumem, pa sam se poslužio sveznajućim prevodiocem. Naravno, mali izlet na internet i gle čuda, šampon za negu konja različite starosti postao je deo prodajnog asortimana Lilijeve mreže. Nisam bio siguran, baš zbog te jezičke barijere, pa rekoh da zapamtim cenu, bar približno (negde oko 1900 dinara) i da kod kuće lagano proverim o čemu se radi.

Radi se o šamponu za konje. Ako jezik i ne znam, slike razaznajem. Nigde žena koje bi opet bile u potrazi za volumenom (zapreminom) kose, bojom, negovanošću. Ne. Na slici su razne životinje, a opet kao jasni prevod dobijam da se radi o šamponu za konje. I da se griva i rep pažljivo peru da ne uđe šampon KONJU u oči.

Ćerka mi reče da postoji priča o tome i na forumu, da se žene svađaju i sl. I zahvaljujući ovim linkovima lako se dođe do sajta gde se prepričava reklamerstvo, uz veoma korekatn komentar da nije bilo detaljnih odgovora od distributera o sastavu koji (ni)je potpuno prirodan. Zapravo, kao i kod svih šampona u njemu je samo prirodna voda. Sve ostalo je deo hemije ili farmacije. I marketinga ili kako mi lepše zvuči laži. Naravno uvek ima komentara tipa, imala sam kratku kosu, oprala sam jednom i kosa mi je oživela, porasla 10 cm (ovo je šala) i promenila boju. Ne prepoznajem je..i sl.. Naravno da ne kad su šamponi na našem tržištu nepoznatog sastava, upravo kao i ruski. Nije bitno šta se unutra nalazi, već u kojim granicama. Za većinu pojedinačnu komponenti šampona postoje ozbiljna istraživanja koja ukazuju da su  komponente od detergenata (površinski aktivnih materija) koji realno peru do aroma potencijalni alergeni.

Ljudima sa normalnom kožom glave i normalnom kosom dobar je svaki šampon. Osetljivim ljudima ostaje nada da će Rusi (kad već neće Amerikanci) da naprave čudesni šampon u ogavnoj ambalaži, sa cenom koja je 3 x veća od internet cene (negde oko 650 din za 500 mL na navedenom sajtu).

Par reči o sastavu:
Voda - ok
NaCl - koristi se kao ugušćivač šampona - ok
Euxil K100 je netačan navod za Euxyl k 100 (2-Metil-4-izotiazolin-3-on) - nije prirodna supstancija

Natrijum lauretsulfat je klasičan sintetički detergent (nije prirodna supstancija)  koji veoma često izaziva iritacije kože i sluzokože (zbog čega se pazi da ne uđe u oči.

Kokoglukozid je decil glukozid i takođe je sintetčki proizvod koji ima kokosovo ulje kao polaznu sirovinu. Nalik onome kad bi rekli da je benzin prirodna sirovina jer se dobija iz nafte. Ipak treba reći da je ovo jedan od najblažih, ali i dalje sintetičkih sredstava za pranje kose.

Gliceril oleat je sintetička emulgujuća supstancija. Uobičajeni je dodatak šamponima. Ipak argumentovana je tvrdnja da je pomalo bezveze dodavati masne emulgatore i lanolin i ostalo kada imate u smesi jake detergente koji sve to lako rastvore i udalje .

Dietanolamid kokosovih masnih kiselina je derivat raznih masnih kiselina koje se dobijaju saponifikacijom kokosove masti i naknadom hemijskom derivatizacijom. U pitanju je smeša sintetičkih izuzetno jeftinih sredstava za pranje koje su neophodne u smeši kako bi se s kuhinjskom solju šampon ugustio.

Alkilamidopropil betain je zapravo katjonski detergent amidobetainske strukture masnih kiselina iz kokosa, čija je uloga da deluje antistatički  ali i dalje je sredstvo za pranje, sintetičko i sa pojavom alergijskih reakcija kod preosteljivih osoba.
Glicerol je ok, ali njegova uloga je da dodatno ugusti šampon. Hidratacioni efekat koji mu se obično pripisuje u preparatima i sapunima (tamo gde ga ima) ovde nestaje, jer se šapon razblažuje 10 puta u toploj vodi pre upotrebe.
Hidrolizat kolagena je proizvod koji takođe ima prirodno poreklo (iz kostiju i kože svinja, goveda i sl). Funkcija mu je da kožu vlasišta čini hidratisanom. Kratki peptidi se lepe po kosi i sprečavaju dalje cepanje kose zbog statičkog naelektrisanja pri češljanju. I ovde ostaje ozbiljno pitanje šta sa razblaživanjem.

Hidroksicetil hidroksietil dimonijum hlorid je snažan katjonski detergent. Sintetička je supstancija i namenjena kondicioniranju kose .

Pantenol  (dekspentanol) je provitamin B5 koji omogućava očuvanje vlažnosti kose. Uobičajen je kozmetičko-higijenski dodatak  (dekspentanol). Sintetičkog je porekla.

Lanolin je vosak koji se dobija iz ovčije vune. Izuzetno je nerastvoran u vodi. Koja je logika da se ovde stavlja u recepturu ostaje da se vidi. Možda je stvar drugačija pri primeni kod konja :).

Parfem se dodaje samo da pokrije loše mirise nekvalitetnih hemikalija koje se koriste u kozmetici. Kao dodatak vanile u lošim čokoladama. Čest je izazivač alergija zavisno od hemijskog sastava.

I tako dođosmo do kraja čarobne formule. Ovo je običan šampon, koji i ne može da bude superkoncentrovan kako ga reklamiraju, jer u "običnim" šamponima aktivne supstancije ima oko 25%. Više od toga je uglavnom moguće ako se pravi kao prašak (suva masa).

U rafovima ima mnogo različitih kozmetičkih proizvoda. Veoma često su sastojci sakriveni iza specifičnih komercijalnih imena. A o poreklu robe strogo treba voditi računa. Zato šampone za konje treba prepustiti konjima, a ljudi bi trebalo da se više štite od loših proizvoda, naročito kozmetike koja je konzervirana parabenima. I ono što me kao hemičara plaši je uvek histerični vrisak kako je to prirodno, pa je zdravo. Pa šta ako je prirodno. Brojne otrovne biljke, smrtonosni insekti, mikroorganizmi i pečurke su prirodne. Pa?